Porodica

13.

- Ana! – Bože, gde li je to dete?

- Evo me. – došla je sa sprata.

- Možemo li da popričamo?

- O čemu? – sela je pored mene. – Da se zna, nisam ja kriva.

- Znam mila. Želim da pričamo o onome što si čula sinoć.

- Da nisi moja mama? Mama, sasvim slučajno sam čula. Htela sam da vidim da li će tata da nadrlja.

- Znam mila. Gledaj, treba da znaš da te mnogo volim i da te nikad ne bih ostavila.

- Ali kako?

Kako reći detetu da je ostavljeno?

- Ne znam odakle da počnem. Danilo će bolje da ti ispriča priču o njemu i tvojoj mami. Ja samo znam da je on mnogo voleo tvoju mamu i da je ona na porođaju umrla. Neki loši ljudi su rekli Danilu da si umrla i odveli su te od njega. – gledala sam u to milo lice, koje samo što ne zaplače. - Miloš, moj bivši suprug i ja smo želeli bebu i usvojili te.

- Bila si udata?

- Da, ali nije nam išlo i razveli smo se.

- I onda si upoznala Nenada?

- Da.

- Voliš ga jel da?

- Da, puno.

- Ali zašto onda nemate bebu?

- Pa to je druga tema o kojoj sam htela da pričam sa tobom. Kada sam bila mala desila se nesreća i ja sada ne mogu da imam decu. I Nenad i ja smo rešili da usvojimo jednog malenog dečaka. Naravno, ako se ti slažeš. – samo je prišla i zagrlila me.

- Gospođica Aleksić je stigla. – Lena me obaveštava.

- Neka uđe. – ne znam ko je ona, ali već treći put zakazuje sastanak.

- Dobar dan. – trenutak kasnije, u kancelariju ulazi prelepa brineta u roze širkastoj haljini. Nije mogla da mi promakne činjenica da je trudna.

- Dobar dan, izvolite. – pokazala sa joj na stolicu. U trenutku me je prošla tuga. Ovo sam mogla da budem ja. Ne znam šta sam toliko zgrešila pa ne mogu da imam svoje dete. – Smem li da pitam, dečak ili devojčica?

- Dečak. Došla sam sa vama o tome da razgovaram.

- Zašto sa mnom?

- Pa načula sam da se otac mog deteta često nalazi sa vama.

- Gospođice, ja sam udata i volim svog supruga. Tako da ne znam o čemu pričate. – na trenutak mi je prošlo kroz glavu da je Nenad. Ali ne bi on. Ne bi, zar ne?

- Pričam o Danilu i vašim kasnim sastancima. Da li vaš suprug zna da se viđate sa njim?

- Da, zna. Danilo mi je brat. – devojka je u sekundi prebledela. – Jesi li dobro?

- Da, jesam. Mogu li da dobijem čašu vode?

- Da, naravno. – pozvala sam Lenu. – Donesi jednu čašu vode.

- O bože, sad mi je mnogo neprijatno.

- Nema potrebe. Veruj i ja bih isto tako nešto uradila, možda čak i gore.

- Nisam znala da ima sestru.

- Malo ko zna. Ali ni ja nisam znala za tebe.

- Bili smo u kratkoj vezi i desilo se. Ja u početku nisam želela ništa da mu pričam jer smo bili raskinuli, ali opet, želela sam da zadržim dete. Moji nisu želeli da prihvate činjenicu da im je ćerka u drugom stanju, a da pritom nije udata i tražili su da abortiram. Kako nisam htela, isterali su me iz kuće. Živela sam od novca koji sam uštedela i mislila sam da mogu da se snađem, ali ne mogu. Potrebna mi je pomoć. Njemu je potrebna. – pokazala je na stomak. Samo što nisam zaplakala. Ne mogu da verujem da neko može da bude toliko okrutan i da natera nekog da abortira. Da ubije nekoga.

- Onda sam krenula da potražim Danila. Posmatrala sam ga iz prikrajka i primetila sam da dosta vremena provodi sa tobom i jednom devojčicom. Mislila sam da je oženjen i da me je slagao. Zato sam počela da pratim tebe. Onda sam te videla sa drugim muškarcem. Delovala si srećno. Sa obojicom si delovala tako. Zato sam želela da te posetim i kažem ti sve ovo.

- Tako mi je žao... – ne znam ni kako se zove.

- Nadica. – nasmejala se.

- Ja sam Nataša.

- Znam.

- Želiš li da ga pozovem?

- Nemoj, osećam se glupom. Dovoljno sam se osramotila već.

- Ne brini. Ali ako želiš pričaću sa njim.

- Hvala ti.

Pričale smo još malo i ona je otišla. Izuzetno prijatna osoba.

- Dođi večeras kod mene na večeru. – poslala sam mu poruku.

- Važi, tamo sam u 21h.

- Moramo ozbiljno da popričamo. Ana je saznala sve. – totalno sam zaboravila na to. Ne mogu da verujem da je to tako dobro prihvatila.

- I kako je bilo?

- Izutetno dobro.

- Rekao sam ti.

- Ne pravi se važan, vidimo se večeras.

Čulo se zvono na vratima i Ana je odmah skočila.

- Ja ću! To je sigurno tata. – potrčala je ka vratima.

- Ćao svima. – Danilo se pojavio sa kesama u rukama. – Doneo sam grickalice i slatkiše za mog slatkiša.

- Prestani više da je kljukaš sa tim. I moramo da pričamo. Kuhinja, odmah.

- Šta sam sad uradio? – pogledao je u Nenada.

- Ne pitaj mene, ne priča mi ništa.

- Sekice. – rekao je kad smo ušli.

- Prestani da seješ decu okolo.

- Ej, imam samo jedno. – ljutnuo se.

- Da li ti je poznato ovo, Nadica Aleksić? – navalila sam se na radni sto.

- Da. Bili smo u vezi. Otkud ti znaš za nju?

- Posetila me je danas. Trudna je. Mislila je da smo nas dvoje zajedno i želela da mi skrene pažnju. U jako je lošem stanju.

- Šta joj je?

- Njeni su je isterali. Ovih nekoliko meseci je živela od svoje ušteđevine, ali ni toga više nema. Došla je da traži pomoć. Danilo pomozi joj.

- Šta?! Gde je ona sad?

- Ne znam. Dala mi je broj.

- Gledaću da sredim to što pre. Bože, postaću otac.