Porodica

3.

- Fino ti je ovde. - rekla sam kada sam ušla u dnevnu sobu.

- Zar sumnjaš u mene?

- Vidim te tek drugi put, da li stvarno želiš da ti odgovorim na to?

- Siguran sam da znaš sve o meni. Slavica i Dijana su sigurno pričale.

- To si u pravu. – sela sam na krevet i izula štikle.

- I šta su pričale? – seo je pored mene.

- Pa uglavnom o poslu. Slavica je najponosnija majka na svetu. Ne mogu da ti opišem sa kolikim ponosom priča o tebi. Ali joj se ne sviđa to što si sam.

- Moj privatni život ih se ne tiče.

- Samo brine za tebe. Misli da se nikad nećeš oženiti.

- Oženiću se kad nađem onu pravu. – po glasu bih rekla da mu se ova tema nije svidela i nisam želela da zalazim dublje u nju.

- Pa šta su Slavica i Dijana pričale o meni? – pitala sam.

- Ne puno. Uglavnom su pominjale Anu, znam da radiš kao revizor i to je sve. Nisam znao da si razvedena.

- To je duga priča. – nasmejala sam se. Ne volim da pričam o tome.

- Imamo celu noć.

- Ukratko, moj bivši suprug nije želeo da bude otac malenoj Ani.

- Kako nije želeo da bude otac svom detetu? Ne razumem takve ljude.

- Nije njegova. Usvojili smo je pre pet godina. Ona je tad bila beba od šest meseci.

- Ana je usvojena? Nikad ne bih rekao.

- Malo ljudi zna. Zna Miloš i njegovi, moji roditelji i tvoji.

- Moji znaju? – kao da je bio šokiran.

- Da, ne znam kako to nije došlo do tebe.

- A taj Miloš, kako je mogao da vas ostavi?

- Pa, on je insistirao na deci, kako nismo mogli da ih imamo, odlučili smo se da usvojimo jedno, kasnije možda još jedno. Ali je nakon šest meseci rekao da ne može i da biram između Ane i njega. Izabrala sam Anu, uvek će biti Ana. – nasmejala sam se. Volim tu malu.

- O bože, koji debil. A tebi svaka čast.

- Hoćemo na spavanje sad? Umorna sam, a ustajem rano?

- Da, da. – kao da se odjednom trgao.

Nisam mogla da zaspim. Cele noći sam ležala u meni nepoznatoj sobi i razmišljala o čoveku koji je sad verovatno spavao čvrstim snom.

Ujutru sam se iskrala i napustila stan. Otišla sam pravac na posao. Kako me Lena nije sačekala na svom radnom mestu, morala sam sama da naručim kafu i sada sedim i gledam kroz prozor.

- Slobodno. – rekla sam kada sam čula kucanje na vratima. To je bio moj šef.

- Gde ti je sekretarica?

- Verovatno je otišla do toaleta, ne znam. – ne mora da zna da kasni.

- Doneo sam ti nove zadatke.

- Hvala, niste morali da silazite, došla bih ja do vas.

- Nije mi bilo teško. Znaš Nataša, plaćam te ovde da radiš.

- Znam ja dobro zašto sam ovde. Pozdravite Miloša.

Moj šef je prijatelj Miloševih roditelja, tako me je Miloš i upoznao sa njim.

Udahnula sam duboko i pogledala sa kakvim se to problemima nose današnja preduzeća. Imam osećaj kao da je trajalo satima.

- Kasniš. – rekla sam kada je Lena ušla u kancelariju.

- Znam, izvini. Ti šta radiš? – sela je na stolicu ispred mene.

- Radim.

- Jebote Nataša. Izvini što sam zakasnila. Prestani da budeš nadrndana.

- Dolazio je šef. Morala sam da lažem. Kritikovao nas je. – pogledala sam je.

- Izvini. Bacam se na posao.

Ostatak dana je bio tako naporan. Jedva sam želela da odem u stan i bacim se na krevet. Ali pre toga sam morala da priverim ceo stan i vidim da li je Nikola prvi put ispoštovao reč. I bilo je tako. Sve je bilo na svom mestu. Osim prljavih tanjira koje sam morala da perem. Tačno čovek ne može da računa.

- Nadam se da si imala lep dana. – gledam u poruku već par minuta. Bože koliko je sladak.

Ne znam zašto, ali postoji u njemu nešto neodoljivo. Nešto na šta ne mogu biti imuna. Nešto što me tera da se ponašam kao tinejdžerka, a ne kao žena od trideset godina.

- Mamaa! – Ana mi trči u zagrljaj.

- Jesi li slušala baku i deku? – uzela sam je u naručje.

- Da. Bila sam dobra. Tu je i ujka. Došao je malopre. Zašto i ti nisi došla sa njim?

- Gde je ujka?- spustila sam je dole.

- U svojoj sobi.

- Idem kod njega. Idi pomozi baki oko ručka. – otrčala je u kuhinju.

- Ljubavniče. – bacila sam se pored njega na krevet.

- Stigla si. Ko je lik od sinoć?

- Ne tiče te se. Kako je bilo?

- Super. Mala zna znanje.

- Ne želim detalje. Zadovoljiću se sa super.

- Mama! – Ana je ušla u sobu. – Došao je čika Nenad. – rekla je I istrčala napolje. Ustala sam.

- Ko je Nenad? – ustao je za mnom.

- Lik od sinoć. Odoh.

Izašla sam iz sobe i pogledala sam se u ogledalo u hodniku, udahnula duboko i sišla dole.

Nenad je sedeo u dnevnoj sa mojim ocem.

- Ćao. – rekla sam.

- Ćao. – ustao je i došao do mene, a zatim poljubio u obraz. Ovo je čudno. I neprijatno.

- Idem da pomognem majci.

- Čika Nenade ostaješ na ručku? – Ana je dotrčala I sela mu u krivo. Da, da li ostaje? Želim da ostane. Nataša uozbilji se.

- Ne, mislio sam da idem.

- Ali zašto. I mama hoće. Mama kaži mu da ostane. – Anastasija! Vrištala sam na nju u sebi.

- Ostani. – moj otac me je preduhitrio.

- Važi. Ostaću.

- To! Idem da kažem baki. – krenula je da izađe I sudarila se sa Nikolom na vratima.

- Polako! – rekao je.

- Ujoo, čika Nenad ostaje na ručku! – bože koliko radosti u tom malom detetu.

- Jel da? – pogledao je prvo u mene, pa u njega.

- Da, idem da kažem baki. – istrčala je iz sobe.

- Nikola. – pružio je ruku Nenadu.

Situacija za ručkom, pa bila je čudna. Nikola je posmatrao Nenada i ovaj je to primetio. Bilo mu je neprijatno. Moja ćerka je sa druge strane toliko oduševljena Nenadovom pojavom, da je i posle u kolima samo o njemu pričala. A i kako ne bi? Celo popodne se igrao sa njom.