Porodica

9.

- Tužna si. - čula sam Nikolin glas iza sebe.

- Ej, otkud ti? - ustala sam i krenula ka njemu.

Nalazila sam se u majčinom vrt prošlo je nedelju dana od kad mi je Danilo rekao ono.

- Hteo sam da vas iznenadim, sad imam i curu. - istakao je sav važan.

- O duša. - zagrlila sam ga.

- Jesam. Sad pričaj. Koje naljutio moju sekicu.

- Dođi da sednemo. - poslušao je. - Znaš za Danila.

- Da, već ste stigli da se posvađate? - nasmejao se.

- Zapravo ne, samo, ispostavilo se da je on Anin otac.

- Šta?! On je to znao! Zato se i uvukao u tvoj život. - skočio je.

- Zapravo, nije, saznao je onog trenutka kad i ja. Želi da upozna Anu.

- Pa dobro, neka je upozna.

- Žali da Ana zna ko je on.

- Ana je još uvek dete.

- Da, znam. Zato i odugovlačim.

- Mama? - čula sam mali dečiji glasić. - Tata se vratio?

- Ana. - ustala sam i krenula ka njoj. - Šta sam rekla za prisluškivanje? - ubiće me ova njena radoznalost.

- Nisam htela, slučajno sam. Ali mama, tata se vratio. Gde je?

- Kući.

- Kad ću da ga vidim? Jel mogu da ga vidim? Jel on želi mene da vidi?

- Želi.

- Onda idemo sad da ga vidimo! - ciknula je i nasmejala se.

- Ne možemo sad mila. Tata radi. Mama mora prvo sa njim da priča. - pogledala sam u Nikolu i dala mu znak očima da mi pomogne.

- Anči, zašto ti i ja ne bismo išli da se igramo, a mama će za to vreme da pozove tvog tatu? - Nikola je prišao i uzeo je.

- Da, može. Znala sam da će doći! Jedva čekam da se igram sa njim. - čula sam je kad je ušla u kuću zajedno sa Nikolom.

Udahnula sam duboko i nazvala Danila.

- Konačno. - rekao je. - Primetio sam da me izbegavaš.

- Morala sam da razmislim, izvini.

- I?

- Ana zna. Čula je moj i Nikolin razgovor.

- Koliko je loše?

- Danilo, ona ne zna da je usvojena. Ispričala sam joj prelepu priču o njenom ocu koji živi daleko i radi. Kako smo njen otac i ja zajedno i kako će se on jednog dana vratiti. Ne mogu da ti opišem radost na njenom licu kada je čula da si došao. Molim te da tako i ostane.

- Ne brini. Nikad ne bih povredio ili rastužio svoje dete. Kad ću moći da je vidim?

- Kad tebi odgovara?

- Može večeras? Naravno, ako nemaš neke obaveze.

- Dolazi Nenad, ali možemo sutra. Ja sam na poslu do šesnaest časova.

- Može. Onda sam oko pet kod vas.

- Donesi hranu.

- Važi. Čujemo se i hvala ti.

- Vidimo se. - prekinula sam vezu.

Život mi se u proteklih par meseci toliko zakomplikovao. Nisam navikla na ovu buru koja me okružuje.
Nakon razvoda povukla sam se. Vodila sam miran život sa svojom ćerkom. Ana je bila jedna divna beba, kako je rasla, rasla je u jednu dobru devojčicu koju su svi obožavali. Iako je brbljiva, zna kada treba da ućuti, uglavnom. Kada uradi nešto, prizna krivicu. Ne zna da laže. Učila sam je da je greh lagati, a ja oduvek lažem nju.

- Opet si zamišljena. - Nenadov glas me vraća u stvarnost.

- Čudno mi je sve ovo. Navikla sam na miran život.

- Rešićemo ovo. Zajedno. - privukao me je u svoj zagrljaj.

- Zašto moraš da budeš tako divan?

- Zato što te volim. - i to je bilo to. Priznanje. Samo tako lako je izgovorio te reči, kao da je nešto što mi je pričao svakog dana.

- Volim i ja tebe. - poljubila sam ga.

Lagano se nadvio nadamnom i produbio naš poljubac. Bio je grub, posesivan, a opet nežan. Dohvatio je rub moje spavaćice i skinuo je. Odmah je uposlio svoje ruke i počeo nežno da mi stiska bradavice dok je ostavljao vlažne poljupce po mom vratu.
Ovo je bio moj poziv da zaboravim i zaboravila sam, bar večeras.

Čula sam zvono i krenula da otvorim, ali me je mala Ana već preduhitrila i čekala.

- Mama požuri. To je tata. Da ne čeka.

- Evo idem. Polako mila, neće pobeći. - nasmejala sam se. Plašila se jesam, bila sam nesigurna u sve ovo, ali njen osmeh dok čeka da otvorim.... zbog ove male bih i kroz pakao prošla.

- Nataša. - Danilo je bio ozbiljan. Pogledala sam u Anu, i ona se uozbiljila.

- Konačno. Gladna sam. - rekla sam i zagrlila ga. - Uđi. - sklonila sam se da prođe.

- Vau. - rekla je Ana. - Koliki si. - na ovo sam morala da se namsejem. Kao što sam i rekla, bez dlake na jeziku. A stvarno je bio visok, imao je sigurno oko dva metra.

- Ana. - uozbiljila sam se.

- Ali mama vidi koliko je visok. Jel ću i ja da budem kao on?

- Ne znam, možda. Verovatno da. Hajde, kako se kaže.

- Dobar dan, ja sam Anastasija, ali me zovu Ana. A ti si moj tata, jel tako?

Danilo se zbunio na trenutak, ali je brzo došao sebi.

- Da, ja sam Danilo.

- Jel je ta kesa za mene? - pokazala je prstom na kesu iz koje je virila roze kutija.

- Ana. - ukorila sam je.

- Neka je. - Danilo se nasmejao i pružio joj kesu. - Izvoli. - onda se okrenuo ka meni. - A ovo je za tebe. - pružio mi je buket rozih ruža i kesu.

- Večera, njam. Ja odoh da postavim, ti se raskomoti.

Atmosfera za večerom, pa bila je prijatna. Ana je bila srećna, Danilo je po prvi put bio opušten i drago mi je što ga vidim takvog.
Zato sam se nakon večere povukla u kuhinju i pustila ih da budu da sami.

- Zaspala je. - Danilo je ušao u kuhinju.

- Izgledaš umorno. - nasmejala sam se. Hoćeš kafu?

- Ne, mislio sam da krenem. Hvala ti.

- Danilo, nema potrebe da se zahvaljuješ.

- Zapravo imam. Hvala što nikad nisi odustala od nje i što si se borila za nju. Ona je tako mila i slatka i dobra.

- Ponosna sam na nju, budi i ti.

- Kad mogu ponovo da je vidim?

- Kad god poželiš.

- Zvaću te onda. Idem sad. Vidimo se. - zagrlilo me je još jednom dok sam ga ispraćala, tiho zahvalio i otišao.