Kako znaš da je to ljubav?✔

Sve je laž!

■ROBERTO POV■
'Brate ko je ona lepa devojka sa Emmom?'- čuo sam glas mog najboljeg prijatelja.
'Emmina najbolja prijateljica. Ja ti toplo preporučujem da se kloniš, zato što ko je blizu Emme taj nije normalan, ali veruj mi da ova devojka je provereno luda.'- kroz smeh sam rekao.
'Interesantna devojka.'- rekao je Mario.
'Roberto,dragi!'- čuo sam dobro poznati iritantni glas,te sam prevrnuo očima.
'Bežim ja.'- rekao je Mario i izašao pre nego što sam uspeo da mu zapretim da ostane.
'Šta je Sofija?'- nevoljno sam rekao.
'Htela sam da mi pokažeš nešto u vezi laptopa.'- rekla je,te je spustila stotinu kesa na pod i sela na fotelju.
'A gde ti je laptop?'- upitao sam.
'Hmmm. Ne nosim ga,ali će tvoj poslužiti.'- rekla je i nasmešila se.
'Trenutak.'- rekao sam,te sam uzeo telefon.

■EMMA POV■
Nastavile smo sa pričom,a onda nas je prekinuo zvuk mog telefona.
Otključila sam i videla da je Roberto poslao poruku.
"Kako znaš i umeš spasi me!" - zbunjeno sam gledala u poruku,te sam ispravila glavu i videla da je u njegovu kancelariju Sofija.
"A šta ja imam od toga?"- utipkala sam i poslala poruku.
Nakon nekoliko sekundi stigla je ponovo poruka. Hm, brz si Roberto.
"Šta god hoćeš,samo me spasi! Brže!!!"
"Lepo me zamoli."- napisala sam i zločesto gledala kako se nervira i pravi smešne grimase.
"Molim te spasi me!"
"Lepše. Ne dopada mi se." -podigao je glavu i ubitačno me pogledao.
"Emmice,lepotice,buduća ženo moja,molim te spasi me od ove karakondžule. Umreću ti mlad!"
Nasmešila sam kad je stigla poruka.
"Baš lepo,neću morati da te trpim."- uzvratila sam.
'Šta se ti tako blentavo smeješ?'- rekla je Daria i vratila me u realnost.
'Samo da sredim ono i dolazim.'- očima sam joj pokazala na Robertovu kancelariju.
'Samo ti idi,ja odoh. Moram i do Antonie.'- uzvratila je.
'Ali baš smo lepo sedelii...'- tužno sam rekla,a ona me zagrlila.
'Hvala ti što si me oraspoložila.'- rekla je.
'Naravno,za šta služe prijatelji.'- rekla sam i nasmešila se.
Kad je ona otišla uputila sam se prema Robertovu kancelariju.

■ROBERTO POV■
Ajde Emma! Dođavola,poludeću!
Samo što sam to pomislio čuo sam zvuk štikle koje udaraju pod.
'Ljubavi!'- Oh hvalim te Božee!
'Srećo.'- pogledao sam nju,a zatim i Sofiju koja je prevrnula očima.
'Ajde idemo.'- rekla je Emma.
'Gde ljubavi?'- pogledao sam je zbunjeno.
'Pa zar si zaboravio!?'- glumila je razočaranost Emma.
'Šta to ljubavi?'
'Pa idemo po venčanicu!'- rekla je i napravila tužnu facu.
Skočio sam iz stolice i došao do nje.
'Oprosti ljubavi,znaš da imam posao preko glave. Posao sa Japancima, zadnje pripreme za svadbu,izvini stvarno.'- rekao sam i poljubio je u čelo.
'Nema veze,oprošteno.'- rekla je i nasmešila se.
'A ja?'- čuo sam ponovo taj iritantni glas.
'Šta ti?'- rekao sam.
'Trebalo je da mi pokažeš stvari oko laptopa!'- samo što sam hteo da odgovorim,pretekla me je Emma.
'Drugi put draga. Možda nikad! Nađi sebi drugu zanimaciju osim što ganjaš tuđe,zauzete muškarce!'- oštro joj je odbrusila,dok sam ja tiho izustio "Ouu", a Sofija se namrštila.
Zagrlio sam je oko struka,te smo hodali prema izlazu.
Otvorio sam joj vrata džentlmenski,a ona se samo nasmešila i ušla.

■EMMA POV■
Osećala sam tup osećaj u predelu stomaka. Uvek sam ga osećala kad nisam bila sigurna u ono što radim.
Da li je ovo ispravno?
Da li sam pogrešila?
Da li je kasno da odustanem?
Kako bi se osećali naši najbliži kad bi saznali da je sve ovo velika laž?
Pitanja mi nisu davali mira.
Iz danom u dan su bili sve više.

Ćutala sam svo vreme.
'Nešto nije u redu?'- začula sam njegov glas,a onda sam shvatila da sam duboko u sebi daleko odlutala.
Odmahnula sam glavom bez reći.
'Ako imaš neku tajnu koja te muči, slobodno možeš da se ispovedaš, tajna ti je sigurna sa mnom.'- rekao je i uputio mi osmeh.
'Nema te tajne tajnije od mene i tebe.'- kratko sam rekla i uzdahnula.
'Šta sad ovo treba da znači?'- upitao je.
'Nema veze. Zaboravi.'- odgovorila sam mu i okrenula glavu,gledajući kroz prozor.
'Ja tebe stvarno ne razumem.'- rekao je i nervozno zatrubio.
'Kreni više idiote!'- viknuo je snažno, te sam doživela blagu traumu zbog njega.
'Polako! Ubićeš nas!'- uzvikla sam kad je naglo uhvatio krivinu,tako što sam doslovno udarila glavu o prozora.
'Nisi mi ti žena!' 
'Nego šta sam ti!?'
'Ništa! Velika laž i obmana!'
'Je'l tako!?'
'Tako!'
'Zaustavi auto!'- uzvikla sam nervozno.
Naglo je zakočio,a ja sam izašla i zalupila vrata.
Izjurio je,dok sam ja besno sam hodala,a nisam znala ni kuda idem.
Nakon sat vremena hodanja i pričanja samu sa sobom,naišla sam na autobusku stanicu.
Sačekala sam možda još neki tridesetak minuta,a onda se pojavio autobus,te sam se ukrcala i ugledala slobodno mesto.
Volela bi sada da nema nikog sada oko mene. Da se nalazim na neko mirno mesto,sama,razmišljajući. Da nema pritiska okoline,da nema tuge,da nema tajne. Samo spokoj. Da mi niko ne govori šta sa radim,kako da se ponašam,kako da se oblačim,kako da izgledam,da se otarasim od težine biti deo porodice Dobrev.

Ugledala sam mladu trudnicu koja je stajala nedaleko od mene,a niko joj nije ustao i odstupio mesto.
Ustala sam i došla do nje,te sam joj ljubazno rekla da sedne.
'Hvala vam puno!'- oči su joj blistale.
'Nema na čemu,svako bi ovo uradio.'- uzvratila sam.
'Ne bi ovo uradio svako,samo divni ljudi kao ti,a to je danas retkost.'- nasmešila mi se,te sam joj uzvratila osmeh.
'Izvinite,samo da vas pitam da li znate dokle ide ovaj autobus?'- pitala sam.
'Mislim da je centar grada zadnja stanica.'- ljubazno mi je odgovorila,te sam se ja zahvalila i promrmljala da je to valjda u redu.
Dvadesetak minuta kasnije autobus je stao u centru grada,tako da sam krenula da izlazim zajedno sa veliki broj ljudi,kao i ona trudna devojka.
Hodala sam iza nje,a ona je jedan muškarac grubo gurnuo.
'Gospodine šta mislite da radite!?'- upitala sam ga nervozno.
'Ajde devojko ne smataj!'- grubo mi je odbrusio.
'Imaj postovanja prema njenom stanju i tebe je majka rodila! Bezobrazan!'- rekla sam mu,a on je bez reći nastavio dalje da se gura.
'Kao da neće nikad izaći. Bezobraznik.'- promrmljala sam.
'Hvala ti.'- rekla je devojka.
'Nema na čemu,nije u redu to što je uradio,mogao je da te povredi. I tebe i bebu.'- rekla sam joj,a ona je pognula glavu i tiho rekla da se često ovo dešava.
'Ljudi su postali nemilsrdni.'- prokomentarisala sam,te sam joj pomogla da siđe kroz stepenice.
'Gospođa Dobrev ljudi!'- čula sam glasan uzvik,a onda su se stvorili brdo novinara ispred mene koji su me napali blicovima i pitanjima.
Svi su gledali u mene,dok sam ja i dalje pomagala mladoj ženi.
'Molim vas gospodo,imajte poštovanja malo.'- rekla sam i pokušala da prođem kroz gomilu novinara.
'Vidimo se možda.'- dobacila mi je devojka,a ja sam uspela da joj dodam vizit karticu firme.
'Ako ikad imaš neki problem..'- uzdahnula sam kad sam shvatila da je nestala,zato što su me novinari okupirali.
'Gospodo molim vas.'- rekla sam nevoljno.
'Zašto se vozite autobusom gospođo Dobrev?'- čula sam pitanje koje me je vrlo iznerviralo.
'Zašto da nije možda zabranjeno? Ja sam samo običan građanin,tako da imam pravo da se vozim sa čim hoću.'
'Ali vi ste Dobrev!'- dobacio je još neko.
'Pa šta ako sam Dobrev,neće mi se kruna nakriviti ako se vozim gradskim prevozom. Sad vas molim.'- rekla sam i krenula da hodam, dok su oni išli za mnom i postavljali pitanja.
Uspela sam da nađem taksi,te sam ušla i rekla adresu.

Heejj!
Ovde je još jedan nastavak,pa kako vam se sviđa?
Veliki pozdrav!