Kako znaš da je to ljubav?✔

Strah.

'Emma,ja....'- prekinulo ga moje vrištanje ponovo.
'Spustite mee,ne mogu više!'
'Spustitee!'
'Ja Bože umreću,umreću mlada.'
'Spustitee!'
'Emma.'- rekao je Roberto ponovo kroz smeh.
'Ne mogu,reci im da me spuste posle neka idu i do meseca.'
'Emma,pokušavam nešto da te pitam.'
'Spustite me!!!'- histerično sam se drala.
'Emmice...'
'Spustiteee meee!!!'
'Emma.'
'Šta je Roberto,umreh od straha šta je Emma,Emma!'
'Emma,jebote,da li želiš da budemo u jebenom stvarnom braku zato što me dovodiš do ludila i mislim da sam se zaljubio!'- u jednom dahu je sve rekao ,a ja sam samo nemo stajala.
Više mi nije bilo bitno dali idemo gore ili nas spustaju,samo sam ponavljala njegove reći u glavu i mislila da li sam luda ili je stvarno to rekao.
'Emma?'- ponovo sam začula njegov glas.
'Ne moraš odmah da mi odgovoriš, možeš da razmisliš dok smo na medenom mesecu,kad stignemo kući ako kažeš ne,potpisujem papire za razvod,ako kažeš da biću najsrećniji čovek na planeti.'- rekao je i pustio mi ruku.
Konačno tlo.
Grlim medu ,kojeg je pričuvao čovek koji kontrolila zabavni park,i govorim kako mi je drago što ga vidim.
'Emma?'- upitnim tonom je rekao Roberto.
'Mmm?'
'Zamišljena si.'
'Nisam,čini ti se.'- brzo sam slagala, iako sam već znala da poznajem se kad lažem.
'Neka bude tako.'- tiho je rekao, te sam ja predložila da se vratimo nazad u hotel,a on je samo klimnuo glavom.

●Dve nedelje kasnije●

'Stavite svoje pojase,uskoro slećemo. Ponavljam, stavite svoje pojase, uskoro slećemo.'

Uradila sam to što je stujardesa rekla i nemo gledala kroz prozor.
Roberto od tog dana u Turskoj nije isti. Postao je tivak,samo povremeno se smešio i većinom noću je dolazio u pripitom stanju. Znala sam da sam ja krivac za to,a to me je ubijalo. Polako. Danom u dan. Oboje smo postali čudni.
Turska,London,Pariz- ništa nas nije fasciniralo. Dobro,možda samo iznenadna kiša u Parizu.
Nasmešila sam se na moj pomisao.

■ FLASHBACK■
Šetali smo blizu Ajfelovog tornja,bez reći,u mrtvoj tišini.
Posmatrala sam ljude koje su šetale oko nas.
Zaljubljeni parovi,porodice,trudnice, deca koja bezbrižno trčakaraju okolo, samo smo mi izgledali kao potpuni stranci. Bliski stranci koji su bili tako daleki.
'Roberto.'
'Emma.'- istovremeno smo rekli,te smo se nasmešili.
'Reci ti.'- rekao je.
'Ne,reci ti prvo.'
'Dame imaju privilegije.'
'Osećam se kao da smo stranci, uporedila sam nas sa svim ovim ljudima. Mi smo stranci,bliski, a ipak mnogo daleki.'- pokušao je da kaže nešto,tačnije krenuo je da kaže,ali sam ja nastavila dalje.
'Znam da je to zbog mene. Zbog tvog pitanja,od one večeri nisi isti, iako te možda ne poznajem toliko veoma se razlikuješ od pre. Ni drugovi,ni par, ništa. Mi smo ništa. Nešto nedefinisano,nešto što nas mući. Previše te ne poznajem da bih se upustila u ljubavnu vezu sa tobom, tvoja prošlost me tera da razmišljam tako. Želim da pomislim nešto lepo o tebi,a  onda glas u meni kaže "ženskaroš je!" ,ne znam...'- prekinuo me je.
'Emma,čak i najveći ženskaroš u srcu ima samo jednu.'- rekao je to i stavio je njegovu ruku na moj obraz.
'U mom srcu si samo ti.'- tiho je rekao i krenuo polako da mi se približava, kad je bio toliko blizu da sam osetila njegov dah na mom licu,osetila sam kako velike hladne kapke padaju na mom telu. Oboje smo pogledali prema nebu,a onda vratili svoje poglede.
Ljudi oko nas su trčali i žurili da pobegnu od kiše,a mi smo samo stajali željno gledajući jedan u drugog.

■END OF FLASHBACK■

Ali je svemu došao kraj.

Evo nastavaak!
Šta mislite čemu je došao kraj?
Biži se kraj ove priče,samo da vam kažem.😏
Nadam se da vam se sviđa.
Vaša Inna❤