Zavedi me (Prvi deo trilogije "Iskušenje ljubavi") 🔚

1. Dubrovnik

„Trenutak je potreban da zavoliš nekog.
Trenutak je potreban da se razočaraš.
Trenutak je potreban da opet ostaneš sam."

Želela sam ga i kad nije znao da postojim. Želela sam ga i kad su se naše krivudave staze sudbine susrele. Želela sam ga iako je bio daleko od mene. Želela sam da bude pored mene kad mi je teško, kad mi naiđe najgori trenutak u životu, kad mislim da je sve propalo.

Tog jutra sam bila sama u kući. Hvala Bogu, biću sama i naredne dve nedelje. Žena koja me je donela na ovaj svet i onaj ološ od čoveka koji me je napravio su otišli kod rođaka koji su doputovali iz Italije. Pravi raj za moju dušu i za moj mir. Oni me nikada nisu voleli. Hteli su da me promene, da budem mirna i poslušna devojčica. To se, naravno, nije dogodilo, niti će se dogoditi. Prijatelji me vole baš ovakvu kakva sam. Kažu da im sa mnom nikada nije dosadno. To govori mnogo toga o meni. Jedino oni nisu znali kako mi se približe. Umem da budem dobra kad je taj neko dobar prema meni, ali kad traži svađu i čačka me tamo gde sam najtanja, znam da pokažem svoje kandže i budem grozna.

Doručkovala sam i pozvala Jasminu da pijemo kafu. To je bila naša navika svakog vikenda, jer radnim danima nemamo toliko slobodnog vremena. Jasmina i ja smo najbolje drugarice još iz osnovne škole. Uvek smo bile tu jedna za drugu i u dobru i u zlu. Delile smo i najsitniji detalj, bile smo kao meso i nokat. Bile smo i komšinice. Par ulica smo samo udaljene jedna od druge. Nažalost, nismo upisale istu srednju školu. Pored toga smo se družile intenzivno, ali ne kao pre. Upoznale smo novo društvo i počele smo da se udaljavamo jedna od druge, iako to nismo htele. Prijateljstvo koje smo godinama gradile moglo je olako da se sruši, ali mi to nismo dozvolile. Nakon završene srednje škole, počele smo da se viđamo češće i ponovo je sve bilo kao nekada.

Bile smo baš raspoložene tog jutra. Ispijale smo kaficu, ćaskale, ogovarale i smejale se kao lude. Televizor je bio uključen, ali je ton bio isključen. U jednom trenutku je Jasmina zanemela.

– Hej. – pozvala sam je. – Šta ti je? Jasmina? Progovori, jebote.

– Vidi! – uzela je daljinski i pojačala tv. – Tvoj miljenik. Donato Karmona.

Okrenula sam se i ugledala prelepo lice na tv-u.

Donato Karmona je američki glumac i važi za jednog od najpoželjnijih i najseksipilnijih glumaca poslednjih deset godina.

– Dolazi! – viknula je Jasmina.

– Ma gde, bre, dolazi, ženo? Jesi li poludela? – namrštila sam se.

– Čitaj, Katarina. Vidi kolika su slova.

Tražila sam naočare, ali uzalud.

– Ah, da, nisi stavila naočare. – rekla je ironično.

– Marš! Kaži mi šta piše i gde dolazi!

– Dolazi u Dubrovnik, ženo! – grli me. – Hej!

– Nemoguće. Lažeš. – namrštila sam se i konačno pronašla svoje naočare. Brzo sam ih stavila i počela da surfujem internetom. Sve moguće novine su pisale o Donatovom dolasku.

– On... stvarno... dolazi. – promucala sam. – On stvarno dolazi! – ustala sam i počela da skačem. – Dolazi Donato! – skakala sam od sreće dok se Jasmina gušila od smeha.

– Dolazi!

– Smiri se, bre. Ne dolazi u Beograd, nego u Dubrovnik.

Namrštila sam se. – Oh, da. – sela sam. – Dolazi u Dubrovnik. A Dubrovnik je udaljen od Beograda oko šesto kilometara.

– Mhm.

Odjednom mi je sinula ideja i ponovo sam se nasmejala. – Idemo u Dubrovnik!

– Jesi li poludela, bre? Kakav Dubrovnik? O'kle mi pare, ženo, za Dubrovnik? U dugovima sam do guše...