Podstanarka mog srca

Prolog

Ovo se zove novi početak, pretpostavljam?  -pitala je samu sebe dok joj se jedna suza iz oka izmakla.

Nije želela da plače. Bilo je dosta plakanja. Svesna je toga da život ide dalje, ma koliko god bilo teško u ovom trenutku, postojaće bolji dani. Ostalo joj je samo još jedno, da živi za te bolje dane.

Dohvatila je svoj ogromni kofer sa zemlje dok je gledala na koju stranu treba poći. Ovi veliki gradovi nisu bili jednostavni za nju i uopšte nije zamišljala da će se ikada preseliti u neki od njih. Krenula je niz jednu ulicu dok je u ruci držala telefon sa slikom ulica i brojeva telefona. Znala je da se što pre treba skrasiti negde, inače će joj se ruke oduzeti od ovog antičkog kofera koji je u ovom trenutku značio celi njen život. Sve njene fotografije iz detinjstva, sećanja na lepe dane, bile su u njemu.

Na stotinu ljudi su prolazili pored nje, svi su bili u žurbi dok su im lica izgledala toliko nezainteresovano. Prvo što je saznala o ovom gradu jeste da su ljudi ovde drugačiji, svako je za svakome bio senka, hladnoća se prosto mogla osetećati u njihovom pogledu.

Konačno. -nasmešila se kada je videla broj kuće. Ovo je bilo novo mesto na kom bi trebala živeti. Pozvonila je na vrata osećajući veliku nervozu.

-Koga tražiš?  -otvorio je jedan prosedi muškarac .

-Zdravo, nova sam u gradu. Na oglasima sam videla da izdajete sobu, ali...  -ovaj čovek joj  nije izgledao kao gostoprimljiva osoba.

-Mala, ne troši moje vreme, znaš gde je mesto takvima kao tebi.  -drsko je odbrusio i zalupio joj vrata pred nosom.

Šta se upravo dogodilo?  -i dalje je stajala ispred nadajući se da je sve ovo samo jedan san iz kog će se ubrzo probuditi.

Već je počelo da se smračuje.  Ono joj je bila jedina prilika za prenoćište, sada je stvarno u problemu. Nema hrane sa sobom, niti mesto gde da prespava. U njoj se sve stezalo, tanka jaknica joj se prilepila za telo dok je kofer stajao ispred nje. Sela je na beton i lice prekrila rukama. Pitala se šta će se dogoditi sa njom sada? Sada kada je ničija? Kada je niko ne poznaje?

Suze su same krenule. Bol je morala negde izaći, plakanje je po njoj bilo jedino rešenje u ovom trenutku. Noge je podigla k sebi kako bi se zagrejala. Ovaj grad je bio hladan baš kao i ljudi koji su živeli u njemu. U svakom sledećem trenutku mislila je da bi trebala da se vrati kući, tamo gde pripada.

-Izvinite...  -čuo se duboki glas.

Ona je u istom trenutku ustala i napravila mesta kako bi visoki muškarac u jednom crnom kaputu prošao. Rukom je obrisala suzu koja joj je milila niz obraz.

-Jeste li dobro?  -upitao je.

-Da.  -kazala je.

-Zašto sedite ovde? Jeste li se izgubili?

Tako puno pitanja. Jedino što je ona sada želela jeste da on konačno uđe u svoju zgradu i da je ostavi da sažaljeva samu sebe.

-Nisam se izgubila.  -rekla je i podigla glavu. Zagledala se u njegove crne oči koje su je na trenutak začarale.  -Mislim... Ovde sam trebala prenoćiti, našla sam na internetu da izdaju sobu, a sada sam shvatila da je to ipak bila samo neka besmislena šala.

-Ne znam nikoga ovde ko izdaje sobu.  -zamišljeno je odgovorio dok je gledao u njena kolena koja su neprestano podrhtavala.  -Svakako vas ne mogu ostaviti samu na ovoj hladnoći.  -dodao je.  -Šta kažete da uđete kako biste se malo zagrejali?

Htela je da odbije, ovaj čovek je bio i previše velikodušan da bi to iskoristila.

-Bilo bi mi drago da pođete sa mnom.  -osmehnuo se kada je primetio koliko joj je bilo neugodno.

-Dobro.  -tiho se složila i krenula za njim.

Nije znala u šta se opušta ili sa kakvim to tačno čovekom ide, ali o tome je sada upola manje razmišljala. Ovo joj je bilo potrebno.

-Ja sam Andrej, inače.  -nasmešio se tim blistavim osmehom dok su hodali do njegovog stana. Njen kofer se nalazio u njegovim rukama dok ga je ona zbunjeno pratila.

-Elena, drago mi je.  -odgovorila je dok se njena nervoza sve manje osećala.