Podstanarka mog srca

Poglavlje 1

Njeno telo je primalo temperaturu Andrejevog stana. Na prvi pogled, Elena je znala da je on bio čovek s ukusom. Dopalo joj se kako je fino uklopio crnu i belu boju, sve je bilo lepo namešteno, a stan je celokupno izgledao gostoprimljivo.

Skinula je jaknu i opustila se na sofi u dnevnoj sobi dok je pogledom posmatrala svaku najmanju stvarčicu. Čudno u svemu ovome je to da Andrej nije imao nijednu moguću fotografiju u kući. Da li je čovek uopšte čovek bez takvih uspomena? -pitala se.

Pridružio joj se u dnevnoj sobi sa malim smeškom na licu dok joj je davao šolju čaja.

-Nisam znao da li piješ kafu ili kakvu je piješ, ali čaj nikada ne pogreši. -nasmejano je kazao.

-U pravu si. Ne volim nikakvu kafu. Ali hvala na čaju, pun pogodak! -dunula je i probala ga.
-Obožavam šumsko voće. To mi je omiljena vrsta čaja.

-Takođe. -složio se. -Dakle, Elena... Šta te dovodi u ovaj nezanimljivi grad?

-Nisam sigurna u to da je nezanimljiv. Uvek možeš pronaći nešto, samo je potrebno da se duboko zagledaš. -uzela je još jedan gutljaj čaja. -Jednostavno sam želela novi početak. U svom gradu sam poznavala svakog, prosto mi je bio preko glave, vidiš... to se zove nezanimljivo. -nasmejala se.

-Jedino što ti mogu reći, jeste da si na pravom mestu. Ja sam taj koji izdaje sobu, a ti si kod pogrešnog pozvonila. -uzvratio je osmeh.

-Molim? Znači slagao si me! -širom je otvorila oči. -To objašnjava ponašanje onog čoveka, uznemirila sam ga!

-Ma daj... ne brini, on je prema svima takav.
-Čime se baviš? -upitao je.

-Bila sam vaspitačica u jednom vrtiću, volim posao sa decom, uvek me zasmeju.

-To je dobro. Poznajem prijatelja čiji je prijatelj koji ima brata koji je direktor jednog vrtića.

-Molim? -pomislila je da se šali. -Prijatelj prijatelja i brata?

-Upravo tako. Taj prijatelj koji ima brata bi mogao da te zaposli tamo.

-To bi bilo perfektno! Imam sve papire koji su potrebni, mogla bih tim putem da zaradim novac koji mi je u ovom trenutku i više nego potreban.

-Možemo otići sutra do mog prijatelja koji će kasnije reći prijatelju preko kog ćeš dobiti njegovog brata.

-Dada, šta god. Samo da prijatelji nađu tog brata. -zbunjeno je odgovorila.

-U redu, mislim da sam te malo zamorio. -rekao je sa osmehom na licu. -Želiš li da te odvedem do sobe?

-Molim? -čeznutljivo ga je pogledala.

-Mislim, večeras... Izdajem sobu, sećaš se?

-Oh, da, naravno. -posramljeno je rekla i ustala sa udobne bele sofe.

Prolazili su duž raskošnog hodnika i stali pred belim vratima. Kada je otključao sobu, svuda je mirisalo na čisto, soba je bila uređena, u njoj su se nalazile slike okačene po zidovima, ali to nisu bile slike njega, na njima je bilo nacrtano voće, priroda i životinje. Ovo je najčudnija stvar koju sam ikada u svom životu videla. -pomislila je Elena.

-Dakle Elena, nadam se da ti se soba dopada i topla srca ti želim dobrodošlicu. Oseti se kao kod kuće i ako ti nešto bude bilo potrebno, nemoj se stideti da me nazoveš. -izgovorio je muškarac koji se Eleni svakog trenutka dopadao sve više i više.

-Naravno. -odgovorila je. -I... Hvala ti još jednom, stvarno, puno ti hvala. Da se ti nisi pojavio sada bih već bila u vozu i svojim poslednjim parama plaćala povratnu kartu, stvarno si mi pomogao. -tiho je izgovorila dok su njene oči zasvetlucale.

On ju je na trenutak pogledao istim takvim očima, ali samo na trenutak. Već sledeći ga je uozbiljio i vratio u realnost. -Stvarno mi je drago da sam te upoznao, Elena. Odmori se, sutra imamo dugačak dan.

-Ah, upravu si. -složila se i vezala kosu u rep. -Misliš sa ono sa prijateljem, prijatelja, koji ima prijatelja čiji je brat prijatelj? -našalila se.

-Ja se na tvom mestu ne bih smejao! Nikad ne znaš kada se karma može pojaviti! -pokušao je da ostane ozbiljan.

-Tako je. Prestajem. -složila se.

-Laku noć, Elena.

-Ugodno veče ti želim, Andrej.