Ostavši bez roditelja u gradu u kom svako poznaje svakoga, Elena se sa tugom oprašta od svoje porodične kuće i svih sećanja koja je tamo stekla. Započinje svoj novi život u jednom većem gradu sa malo novca i sreće. Njena sreća zasnivala se na novoj...
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
Ovo i nije toliko loše. Pomislila je u sebi nakon osam sati rada sa dečicom. Roditelji su dolazili, a Elena se upoznavala sa svakim jer je ipak bila novo lice. Dopala joj se činjenica da su se deca brzo navikla na nju i da su je svi brzo prihvatili. Uostalom, to je sve što je i želela.
-A šta je sa tobom? Hoćeš da se poigramo dok ne dođu mama i tata? -upitala je devojčicu koja je sedela sama u jednom ćošku. Njeni roditelji kasnili su već dvadeset minuta, a sva ostala deca su već pošla svojim kućama.
-Nemam mamu. -izgovorila je i namrštila se.
-Oh, oprosti. Sigurna sam da će se tata ubrzo pojaviti.
-On uvek kasni... -tiho je odgovorila.
-Sigurna sam da ima dobar razlog. -pokušala je da ohrabri devojčicu koja je bila na rubu da zaplače.
-Tata, tata! -pogled joj je odlutao negde iza Elene, a svojim sićušnim nožicama je potrčala.
Elena se odmah okrenula za njom i ispred sebe zatekla visokog i krupnog muškarca, zelenih očiju i crne kose.
-Zdravo. Dejan. -pružio je levu ruku dok mu je u desnoj bila mala devojčica.
-Ja... Elena. -promrljala je.
-Vi ste novi ovde? -upitao je sa očaravajućim osmehom na licu.
-Da. Ovo je moj prvi dan. -izgovorila je.
-Izvinite što ste morali da čekate, imao sam neku frku na poslu pa se malo oteglo. -još uvek nije pomakao pogled sa nje. -Ali hvala vam što ste ostali sa njom.
-To je moj posao. -nasmejala se.
-Tata, tata. Idem da bacim ovo. -rekla je mala plava devojčica i Dejan ju je odmah pustio iz svog naručja.
-Slatka je. -rekla je Elena kroz mali osmeh.
Jedino što je bilo čudno, jeste to da devojčica uopšte nije ličila na njega. Njene oči bile su tamnije, a kosa plava.
-Njeni roditelji su poginuli kada je bila beba, ja sam im bio komšija, tako da je ona nekako ostala kod mene, ne znam ni sam kako...
-Oh... -začuđeno je rekla, nimalo nije očekivala da će joj on tako nešto ispričati.
-Sve u svemu, hvala vam puno. -nasmešio se i još jednom joj pružio ruku.
-Drago mi je da sam vas upoznala, želim vam prijatno podne.
-Takođe, Elena.
Ona je bila sigurna da na njegov osmeh nijedna žena ne bi mogla ostati ravnodušna. Iz njegovog pogleda nadolazila je reč seks, a toga u Eleninom životu nije dugo bilo. Nije verovala o čemu upravo razmišlja, ali ovaj čovek ju je definitivno šarmirao.
-Ne, Elena. On ima dete, ne bi se nikada upustio u tvoju igru. -pomislila je.
Krenula je kući sa pomešanim mislima i osmehom na licu. Održavala je taj osmeh, sve dok nije stigla do autobuske stanice. Ako je išta znala, to je da će kupiti automobil. Ovo prosto ne ide više.
Na prozoru je zatekla Andreja kako gleda u nju vidno radostan.
-I, kako je bilo? -radoznalo je viknuo.
Elena je podigla ruke uvis i zaigrala na sred ulice. To je Andreja nasmejao i odmah je potrčao da joj otvori vrata. Ona je ušla i ne razmišljajući ga zagrlila, što je u njemu probudilo skroz drugačiji osećaj.
-Deca su toliko dobra, svi su me tako brzo prihvatili, upoznala sam nove ljude, nisi svestan koliko sam srećna! -rekla je ushićeno.
-Drago mi je zbog toga. -odgovorio je sa još većim smeškom na licu.
-Ali jedna stvar! -uozbiljila se. -Idemo da gledamo automobile, ovog trenutka. -zapretila mu je.
-Ali ja nemam dovoljno novca da bih priuštio neki auto. -bio je iskren.
-Nemaš dovoljno, kao ni ja. Dovoljno ne znači uopšte. Polovina mog novca, polovina tvog, i imaćemo mali automobilčić koji će nam služiti. Uskoro ću dobiti platu od koje ćemo moći da isplatimo sve račune i da kupimo ostale potrepštine, na konju smo!
-Ali, Elena... Ti si moja podstanarka. Ne možeš sve ti plaćati po kući i dodatno plaćati svoju sobu.
-Ja sam posebna podstanarka, ona koja voli da pomaže. A sada se spremaj, krećemo ovog trenutka.
-Kakav auto želiš uopšte da kupiš? -upitao je.
-Plavi. -odgovorila je kratko.
Žene...
Ovaj odgovor je Andreja odmah nasmejao.
-Polazi već jednom! -viknula je kroz osmeh.
-Evo, evo! -rekao je oblačeći kaput.
Ni sami nisu znali gde idu ili u šta se upuštaju, ali Elena je znala da želi auto, plavi auto. Andrej je znao da ona neće tek tako odustati od onog što želi, a to ih je činilo završenim timom.
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
