Podstanarka mog srca

Poglavlje 8

-Šta je dođavola to trebalo značiti? -upitala je Elena ulazeći u autobus za Andrejem.

-Na šta misliš, Elena?

-Na tvoje ponašanje. Taj čovek nije ništa učinio. Nisi se trebao tako poneti. Takođe, ne želim da pominjem način na koji si gledao Dejana.

Ćutao je. Nije želeo da joj prizna kako se osećao,možda su ova osećanja zapravo samo jedna zabluda koja će ga uskoro proći. Sve u životu je prolazno.

-Andrej? -protresla ga je.

-Elena? -iritantno je uzvratio.

-Ne želim da se igram te dečije igrice. Reci mi šta nije u redu.

-Sve je u savršenom redu. -inati joj se.

-Dobro, onda... -prekinuo ju je nagli pomicaj autobusa. Naravno, bila je jedina koja se nije držala. U trenutku je uhvatila Andreja za kragnu, a on ju je prihvatio oko struka. Njihovi pogledi su se spojili, a on je primetio kako su se njeni obrazi crvenili.

-Hvala. -pročistila je grlo i posle dužeg gledanja oči u oči sklonila je svoje ruke s njega.

-I samo da znaš, -opet je progovorila. -ovo ovde nije bila moja krivica, vozač bi trebao da kaže kad polazi!

Njena upornost je nasmejala Andreja. Način na koji se brani iako zna da nije u pravu. Nije mogao biti ljut na nju, pa Bože... Ko bi mogao biti ljut na ovoliko predivno ljudsko biće?

Njena pojava činila je čoveka nestabilnim, njena braon kosa koja se uvijala u opuštene lokne padala je niz njena leđa. U kaputu krem boje izgledala je kao vila, tim očima boje karamela zavela bi svakoga, pa čak i Andreja.

-Možda si u pravu kada kažeš da ti je potreban auto. -osmeh je na trenutak krasio Andrejevo lice.

-Molim? -ushićeno ga je pogledala.

-Veliki je rizik pustiti te tako samu. Mogli bi da pričamo o autu. Za vreme večere?

-Zapravo... Večeras izlazim sa Dejanom, sećaš se? -u njenom izrazu lica se dala videti mala doza neprijatnosti.

-Oprosti, zaboravio sam. -lagao je.

-Ali ako je potrebno...

-Ne. Sve je u redu. Ipak na neki način živimo zajedno. Imaćemo vremena za priču.

-Hvala ti. -osmehnula se.

Gledala ga je kao prijatelja, ali ni u jednom trenutku ne bi priznala da su to samo prijateljski pogledi. Njegovi su govorili više od hiljadu reči, a neke reči pojavljivale su se u obliku ljubomore što Eleni nije davalo nikakvih objašnjenja.

-Kad polaziš? -upitao je otključavajući vrata stana.

-U sedam, trebalo bi. -ušla je u stan i okačila kaput na čiviluk. -Šta kažeš da pripremim nešto za večeru do tada?

-Večeraj. Ja sam umoran, mislim da ću danas ranije leći. -kratko je odgovorio i uputio se ka svojoj sobi.

-Andrej...? -gledala ga je kako laganim koracima odlazi.

-Da?

-Jesi li siguran da si okej sa svim ovim?

-Svim ovim? -osmehnuo se. -Nikada ništa neće biti po mom ili po tvom, Elena. Jedno će uvek ostati nezadovoljno, zato ti predlažem da ideš. -pogledao je u sat. -Ne želiš da te Dejan čeka.

Nije razumela njegove reči, ali ga je pustila da ode. Možda je pogrešno postupila, ali ne kažu džaba da je jutro pametnije od večeri. Oboje su umorni, a njoj je potreban mali predah, od svega. Ujutru će biti spremna da popriča sa njim pre posla, a to će proći dobro, sigurna je.

-Na redu je zabava. -rekla je u sebi dok se približavala Dejanu.

Zagrlio ju je, a ona je pokušala da prikupi što više njegovog seksi mirisa. Opijao ju je svojom pojavom, osmeh mu je bio blistav. Seli su u jednom obližnjem kafiću. Noć je bila hladna, ali jedan pogled ka Dejanu je učinilo da se u Eleninom telu sve opusti i zagreje. Znala je da je ovo na neki način pogrešno, da je on ipak "otac" devojčice čija je ona vaspitačica, ali to je sada za nju bilo manje bitno. Ovom muškarcu nije pronalazila mane, imao je svega što je ona zahtevala. Nije bio materijal za dužu stazu, tako da ga je ona u sebi uvek oslovljavala svojom Malom Poslasticom. Možda će ova noć otpočeti nešto novo. Nešto bolje. Ipak na kraju krajeva, to novo je Eleni bilo potrebno.