Podstanarka mog srca

Poglavlje 7

Ponovo u autobusu, ponovo gužva koja Eleni stvara mučninu u želucu. Sada zna i pravi razliku između malih i velikih gradova. U gradu u kom je ona živela, autobusi su bili strana reč, a ovde je sve to drugačije, okruženje u kom se upravo nalazila je bilo drugačije i strano.

-Drži se. -izgovorio je tiho i stavio svoju ruku preko njene. -Mislim, pašćeš čim se autobus pomeri, ako se ne budeš držala.

-Logično. -izgovorila je nervozno.

Gde god je pogledala, oko nje su se nalazili automobili, to je bio pravi raj. Andrej na drugu stranu, nije bio uopšte ushićen. Njemu se naime nije dopala ideja o novom autu, nije toliko dobro poznavao Elenu, ali mu je na prvi pogled delovala kao dobra osoba, a on je verovao tom prvom pogledu.

-Zdravo, kako vam mogu pomoći? -pojavio se jedan visoki čovek plave kose.

-Hteli smo da pogledamo neki od ovih. -rukom je pokazala.

-Odličan izbor... -izgovorio je i ukratko objasnio o automobilu.

-Imate li dece? -upitao ih je.

-Molim? -Elena i Andrej su se pogledali.

-Ovo je odlični porodični auto, mislio sam da...

-Nemamo dece, nismo zajedno. -Andrej se nasmešio i pokušao da ostane učtiv.

-Moja greška, oprostite. -izgovorio je. -Svakako ste se odlučili za ovaj auto?

-Još uvek nismo ništa odlučili. -na Andrejevom licu se mogla primetiti doza nervoze. -Ovde smo samo da pogledamo.

-Dobro. Zašto ne bi pošao sa mnom? -stao je pored Andreja i dao mu mali smešak. -Prava je mala zverka, sa mnom bi bila nemirna, čitavu noć... Ma do jutra. Mislim pogledaj to... -Andrej ga je prekinuo.

-Oprostite? Govorimo o autu?

-Znate vi o kome ja govorim... -Andrej je pogledao u njegovom pravcu i primetio da se radi o Eleni.

-Koliko neprofesionalno! -namrštio se. U njemu se za trenutak probudila ljubomora, toliko strani osećaj. -Elena, dođi pored mene. -uhvatio ju je za ruku.

-Želim da razgovaram sa tvojim šefom. Smesta. -odlučno je rekao.

-Andrej, šta se dogodilo? -Elena je upitala zbunjeno.

-Ništa, Elena. Ovaj balavac daje sebi za pravo da se ponaša ovako.

-Ali šta je uradio? -stala je ispred Andreja koji je još uvek besno gledao u plavokosog.

-Evo ga. -izrekao je plavokosi dok je išao za svojim šefom. Krupni čovek je prilazio Andreju i Eleni koja je i dalje stajala ispred njega u nadi da će saznati šta se upravo dogodilo.

-Imamo li nekih problema, gospodine? Kako vam mogu pomoći? -izgovorio je duboki i Eleni tako poznati glas. Zbunjenim izrazom lica se okrenula i ispred sebe ugledala Dejana, čoveka koji joj je na prvi pogled izgledao kao dobra noćna poslastica.

-Elena...? -nasmejano je izgovorio njeno ime.

-Dejane!

-Kakva slučajnost! -dobacio je i rukovao se.

-Kako vam mogu pomoći?

-Andrej? -pogledala ga je.

-Vaš radnik se poneo veoma neprofesionalno.

-Ah... Ovo mu je drugi dan rada, novi je, nije dovoljno upućen. Siguran sam da mu možete pogledati kroz prste, ako vam on ne može pomoći, ja ću biti počastvovan da učinim nešto za vas!

-Mislim da je to u redu. -bubnula je Elena i pogledala u Andreja koji se mrštio.

Pošli su Dejanovim putem. Elena je u međuvremenu zaboravila zbog čega su zapravo ovde. Trudila se da razume o kakvim automobilima Dejan priča, ali pored njega se jednostavno nije mogla koncentrisati. Davao joj se signale, i te kako jeste. Andrej je to primećivao, ali ni reč nije izustio. Jedva je čekao da se ovo završi kako bi mogao reći Eleni koliko ga je razočarala.

-Mislim da bi najbolje bilo da se još jednom dogovorimo kući, šta ti kažeš? -pogledala je u Andreja, koji posle ovog više nije bio siguran da li uopšte želi da kupi automobil.

-Da, šta god. -na njegovom licu se videla mrzovolja.

-Drago mi je da sam vas ponovo video, Elena. -Dejan joj se na izlasku osmehnuo.

-Takođe, hvala vam puno, pozdravite devojčicu. -okrenula se, ali ju je on opet zadržao.

-Mogli bismo... ako želite...? -upitao je.

-Na... Naravno. -pomalo zbunjeno je odgovorila, a zatim je iz njegovog sakoa izvukla vizit karticu i hemijsku. Zapisala je svoj broj telefona, a zatim mu je vratila natrag.

-Kafa? -blistavi osmeh je krasio njegovo lice.

-Kafa. -uzvratila mu je osmeh i okrenula se.

Pošla je za Andrejem koji je ubrazanim koracima išao prema autobuskoj stanici. Primetila je da nešto nije u redu, ali nije bila sigurna da li zaista želi da zna šta to nije bilo u redu. Bila je sigurna da je Andrej dobar čovek i da nije ljut na nju, uostalom, po njenom mišljenju nije imao razloga da bude ljut na nju. Ona je samo želela auto.