Savršena igračka 🔚

6

Irina

Silovao me je i ostavio da plačem. Ko zna gde je otišao. Slomljena sam. Sve me boli. Iz jednog zatvora sam otišla u drugi, još gori. Sedim na podu sakupljenih nogu i licem na kolenima.

Kako je mogao? Kako može da bude tako bezdušan?

Nije me povredilo to što me je želeo, svakako bih morala da spavam sa njim zbog naslednika. Povredilo me je to što je pogazio reč, i što nije stao kad sam ga preklinjala. Povredilo me je to što me je nazvao kurvom, a ja nikad ni sa kim nisam spavala pre njega.

Ne mogu više. Želim da me nema. Ustanem i iz fioke uzmem tablete. Gotovo je. Ne želim više da budem bilo čija savršena igračka. Gutam jednu, drugu, treću, četvrtu, petu, šestu tabletu i onda mrak.

Otvaram oči.

Jesam li u raju?

Sve oko mene je belo, ali osećam se slabo.

Zar ne bi trebalo da se osećam malo manje slomljeno?

A onda čujem dva glasa. Dva ženska glasa.

- Budi se. - čujem jedan jako prijatan glas.

- Doveli ste je na vreme, inače ne bi preživela. - kaže drugi glas koji zvuči profesionalno.

Konačno mi se razmagli vid. To je tetka Dana i doktorka.

- Tetka Dano?

- Dušo. - priđe mi i pomazi me.

- Živa sam. - iznesem činjenicu.

Krenem da plačem, ne od sreće, već od tuge. Ne mogu sve opet.

Doktorka izađe.

- Dušo moraš mi reći šta se desilo. - kaže mi.

Isplačem se, a onda joj ispričam sve što se desilo i zašto sam se udala. Sve sam joj ispričala.

- O dušice! - zagrli me.

- Sad je sve u redu. - teši me.

- Jesi li rekla nekom za ovo? - upitam bojažljivo

- Nisam dete moje. Nikom nisam rekla.

- Hvala ti.

- Uvek dete moje. Donela sam ti stvari, ajde obuci se pa da idemo kući. Doktorka je rekla da možeš.

Tetka Dana mi je donela obične farmerke i običnu belu majicu, koju sam ja naknadno, krišom spakovala u svoj kofer. Obukla sam se i vratile smo se u moj zatvor.

- Sad će tebi tetka Dana da skuva čaj, pa da legneš.

Trgnem se na pomisao da moram da se vratim u onu sobu. Tetka Dana to primeti.

- Gospodin neće biti tu par dana. Možeš da spavaš u sobi u kojoj si spavala prvi put kad si došla ovde.

Klimnem glavom.

Tetka Dana mi da da obučem pidžamu njene ćerke, namesti mi krevet i utopli me, zatim donese čaj i ručak. Za ručak nisam imala apetita. Nisam mogla.

Nakon toplog čaja sam zaspala. Sledeći dan sam se već osetila bolje. Fizički bolje. Psihički sam zapela za noć u kojoj sam pokušala sebi da okončam život.

- Dušo, nemoj da shvatiš ovo kao uvredu, ali možda bi trebalo da odeš kod psihologa, da se rasteretiš. - kaže tetka Dana

- Nisam se uvredila. Drago mi je što si me posavetovala i prihvatiću tvoj savet. Treba mi pomoć. - kažem odlučno.