Savršena igračka 🔚

8

Uroš

- Kako bre nema kokaina?!

Dve kurve se štrecnu.

Jao zaboravio sam na njih.

- Vamos, sal de la habitación! ( Ajde izlazite iz sobe!) - podviknem i one se brzo počiste.

- Kako nema kokaina?! Nije valjda kod nas nestao?

- Dobra vest je što nije stigao do nas. Loša vest je da je neko ko radi za Paula, ali Paul ga nikad nije video. - kaže Ilija.

- Kurac!!!

Obučem se i odem do Paula. Rekao sam da ga ne krivim za tog idiota. Treba mi naš savez. Ali mora da nam pomogne. Pristao je. Ceo dan smo istraživali i lupali glavom o zid. Ništa nismo našli. Kasno uveče ja povučem neke veze i saznamo da neko ko nam je marnuo kokain ima ženu koja živi u nekom selu sat vremena odavde.

Žena mu je promenila ime i prezime radi bezbednosti, ali džaba mu to. Ne zna sa kim se zakačio. Odemo Paul i ja do kuće u kojoj živi ta žena. Kuća je mala, žute boje. Niko ne bi ni pomislio da tu živi žena nekog kriminalca.

Pokucam na vrata. Znam da je srpkinja, pa ću pričati srpski. Vrata se otvaraju i izlazi žena možda malo starija od Irine.

- Hola! ( Zdravo!) - kaže vedro.

- Hablas Serbio? ( Da li pričaš srpski?) - pitam čisto radi reda.

- Sí. (Da.)

- Da li ste Vi Julia Botti?

- Da.

Uguramo je u kuću, vežemo je i zalepimo traku na usta. Na stolu joj nađem telefon i u imeniku nekako nađem ljubav.

E divno!

- Draga moja, tvoj muž se uvalio u govna i za to ćeš ti da ispaštaš.

Krene da plače.

Džaba ti.

Pozovem njenog muža, a on se odmah javi.

- Molim dušo?

- Tvoja duša je sada u mojim rukama. Imaš 5 sati da vratiš kokain inače ode tvojoj duši glava.

Usere se i krene nešto da priča, da moli, ali ja prekinem slušalicu.

Nisam mu dirao ženu.

5 sati je isteklo. Krenem da ga pozovem ga gleda smrt svoje žene, ali čujem neki kombi.

On je.

Ulazi znojav.

- Šta ste joj uradili?! Pustite je! - viče.

Paul ga zadržava, a ja mu prilazim.

- Tvoje ime ili ona dobija metak u glavu! - dreknem

- Luka!

- Dobro Luka zašto kradeš tuđe stvari? - pitam i uhvatim ga za vrat.

Nema odgovora.

- Pitao sam nešto!

Nema odgovora.

- Za koga radiš?! - dreknem i bacim ga na sto.

- Nikad ti neću reći! - vikne.

- A nećeš! - uzmem pištolj i uperim u njegovu ženu.

Ona krene ponovo da plače.

- Jel sad nećeš?!

- Hoću! Hoću! - vikne.

- Pričaj!

- Organizovali su se protiv tebe.

- Ko?!

- Nemci!

- Šta?!

- Posluju sa tobom, ali će u jednom trenutku da se okrenu protiv tebe!

- Detalji!!!

- Nemam, majke mi, ne govore mi ništa, ja sam dobio naredbu da uzmem tvoj kokain i sakrijem.

Iznerviram se.

- Daj mi tri imena i neću ubiti tvoju ženu!

- Hans Schmidt, Jonas Müller, Otto Ludwig. - kao iz topa ispali ova tri imena.

Za dva dana sam organizovao da se ova trojica vide sa Lukom da im preda kokain.

Paul i ja smo ušli u prazan kamion i Luka nas je odvezao tamo gde se sastaju. Nakon izveznog vremena vrata kamiona se otvaraju i ja pucam u jednog, Paul u drugog, a Luka uperi pištolj u trećeg. Prilazim onom trećem i uperim mu pištolj u glavu. Ne znam nemački pa Luka priča umesto mene.

Ovaj što smo ga ostavili živog je Otto. Zavežemo ga za vozačko sedište u kamionu i zakucamo mu ruke za volan. Uzmem papir koji sam potpisao kod nemaca, a što mi je ostao u džepu i napišem velikim slovima: VI STE SLEDEĆI, nacrtam srce i zalepim na čelo od jednog lika što je mrtav.

Mrtve likove ubacimo u gepek kamiona. Ispod kamiona stavimo bombu. Otto ne zna da smo je stavili, jer smo bombu postavili pre nego što smo došli. Taman kad kombi uđe u bazu, bomba će da eksplodira, a i čak i da kombi ostane napolju bomba je dovoljno jaka da zapali i pobije sve njih.

Biće zabavno.

Sutra se sa Ilijom vraćam u Srbiju. Moram priznati, ne bih se ni vraćao. Ne znam kako da se suočim sa njom.

Izbacim je iz misli i dogovorim se sa Paulom da proslavimo ovo večeras. Na slavlju je bilo odlično. Jebao sam neke tri kurve 3 puta za to veče. Paul je samo pio. On ima ženu koju ne vara.

Glupost.

Vratim se u hotel i iscrpljen legnem da spavam. Sve ovo pre slavlja me je jako iznerviralo i iscrpelo.

Ko su bre oni da mi maznu kokain?

Budim se, odlazim u avion i dok letimo pričam sa Ilijom o svemu. Kasno uveče stižem u Beograd i konačno se vraćam u sviju vilu. Svi spavaju.

Gde li je ona?

Odem do sobe u kojoj je spavala prvo veče kad je došla ovde, nema je.

Da nije otišla kod svojih?

Umoran sam. Misliću o tome kad se probudim.

Ulazim u svoju sobu, kad ono ona spava na mom krevetu.

Molim?

Mislio sam da je ovo poslednja soba u kojoj bi spavala. Jača je nego što sam mislio. Skinem se i legnem pored nje.

Miriše na borovnice.

Odmaknem se na ivicu kreveta. Iznenadiće se kad me vidi. Možda i pobegne. U jednom trenutku zaspim, a u drugom čujem vrisak.

Šta se dešava?

Otvaram oči, vidim nju kako se digla i kako drhti.

Nije me videla.

Uleće žena u sobu i grli je.

Ni ona me ne vidi.

Odlučim da ćutim i da posmatram.

- Prošlo je. - kaže žena.

To je tetka Dana.

Irina se isplače i ponovo zaspi,a namrštena tetka Dana izađe iz sobe.
Niko me od njih dve nije primetio.

Šta li je sanjala tako strašno?

Odlučim da se premestim u sobu u kojoj je ona spavala prve noći. Ulazim i osećam miris borovnice.

Još uvek miriše na nju.

Legnem i zaspim sa pitanjem na koje nemam odgovor.

Šta je sanjala tako ružno?

Vaša Emotivnaaa