Savršena igračka 🔚

14

Uroš

Sinoć me je Irina izludela. Tako sam je želeo, ali i onako me dovoljno mrzi, a sutra se verovatno neće ni sećati šta je pričala. Bila je tako slatka.

Nikad je nisam video da se iskreno smeje. Uvek izgleda ozbiljno i samouvereno. Nekad se nasmeje, ali taj osmeh je lažan. Ne znam kako, ali znam da to nije iskren osmeh pogotovo sad kada sam je video da se iskreno smeje.

Ne znam zašto, ali kad je rekla "ja samo želim da me neko iskreno i stvarno voli" pogodilo me je.

Nekako sam želeo samog sebe da izubijam i sve koji su je povredili.

Zbunjen sam i ne znam šta mi se dešava. Ljuti me što je onakva kakvu sam želeo. Tiha, povučena i radi šta joj se kaže. Mada ima granice, a i to sam želeo. Prosto je savršeno skrojena za mene, ali to nije prava Irina.

To je Irina koja je napravljena da bude savršena igračka nekome kao što sam ja. Jedan deo nje, prave nje, sam video sinoć. Sinoć i verovatno nikad više.

Opčinjava me svojim izgledom, svojim ponašanjem kada nisam sa njom. Gledam je krišom, jer jedino tada mogu da vidim šta se krije iza maske savršene devojke. I što je najgore sviđa mi se to što se krije iza maske.

Sada ležim kraj nje dok mirno i čvrsto spava i gledam je. Krenem da je pomazim po obrazima, ali stanem.

Neusuđujem se da je dodirnem. Svojim đavolskim, prljavim rukama neću dodirivati čistog anđela. Neću je prljati. Ne mogu, ali želim. Želim da bude moja i dušom i telom, ali ona me mrzi, ali sinoć je rekla da me želi. Ali bila je pijana.

Ovo je tako komplikovano.

Ne znam šta mi se dešava. Osećam se neobično lepo i mirno. Ovako ležeći pored nje. Vidim kako polako otvara oči i par trenutaka gleda nemo u mene, pa se namršti hvatajući se rukama za glavu.

- Au. Moja glava. -kaže mršteći se.

- Uzmi lek. Tu je u fioci. - kažem nežnije nego što sam mislio.

Ustaje, otvara fioku i uzmima lek, ali se okrene ka meni zbunjeno.

- Zašto sam u tvojoj majici? Šta si mi uradio? - krene već uspaničeno da pita.

- Ništa ti nisam uradio. - kažem hladno jer me njene reči pogode.

Zar misli da bih joj stvarno nešto uradio?

- Zašto sam onda bez donjeg veša, a sa tvojom majicom?

- Sećaš li se nečega?

- Ne sećam se ničega. Jesi li me ti....? -zastane.

- Šta?

- Ništa.

- Završi pitanje Irina. - kažem zapovednički.

- Drogirao? - pita nesigurno.

- Molim?

- Jesi li me drogirao? - pita sigurnije.

Da li je stvarno pomislila?

- Stvarno to misliš? - ustajem iznervirano.

- Da.

- E pa ne znam možda jesam, možda nisam! - oblačim crnu majicu, izlazim iz sobe i zalupim vratima iznervirano.

Ja jesam kreten i krvoločni manijak ali toliki nisam i ne mogu da verujem da nije to skonatala za ova tri meseca što živimo zajedno.

Toliko me mrzi da je to pomislila i još naglas rekla. Ali šta to mene briga? Zašto se nerviram? I treba da misli da sam toliki manijak. Ja sam ipak Uroš Pavković.

Vadim telefon i zovem ličnu kurvu. Treba da ispraznim ovu napaljenost, frustraciju i stres. Već me je čekala u hotelu. Sveža i napaljena za mene. Dok jebem ne ljubim. To je moje jedino pravilo. Počela je da se samozadovoljava, ali joj priđem, izvadim njenu ruku iz njenih gaćica i stavim na svoj nabrekli ud. Tu je zabava počela.

Ali čim je počela meni su počele da naviru Irinine slike. Njeno nežno lice, bujne grudi, savršen oblik tela.

O sranje!

Jebem kurvu dok mislim na nju. Zamišljam nju dok jebem drugu.

Šta mi se dešava jebeno?

Iznerviram se i odvojim se od kurve.

- Dosta je. - procedim.

- Ali...

- Nema ali. Gotovi smo. Evo ti pare izađi.

- Nisu mi važne pare. Važan si mi ti. - kaže i stavi šaku na moj obraz.

- Sklanjaj te ruke sa mene! - otrgnem njenu ruku sa obraza.

- Molim te. - kaže mi uplašeno.

- Napolje! - razderem se.

Uzme stvari, pare i ode.

Naravno da je uzela pare.

Uzimam džek sa stola i sipam u čašu. Jedna druga, treća.

Jebena Irina.

- Šta mi se dešava?! - razderem se i bacim času o zid.

Uzimam telefon i zovem Iliju.

- E brate. - javlja se.

- Gde si?

- U kancelariji. Što?

- Ne mrdaj. Dolazim. - kažem i prekinem vezu.

Odlazim na posao i svi me gledaju sa strahopoštovanjem. Ulazim u Ilijinu kancelariju kao furija.

- Objasni mi šta mi se dešava. - naredim.

On se nasmeje.

- Jebeno nije smešno!

- Pa brate sedi, opusti se i lagano mi ispričaj.

Sednem i ispričam mu sve. Za moja osećanja zna samo on. Njemu se samo poveravam jer se družimo od detinjstva i u toliko situacija mi je pokazao koliko je odan. Bili smo zajedno u svim sranjima i sve što nam se desilo smo prošli zajedno. Vremenom mi je postao kao rođeni brat. Tako da mu u potpunosti verujem.

- O brate moj pa ti si se zajubiooo!

- Daj ne lupaj!

Nije moguće. Ili jeste?

- Sve ukazuje na to. - kaže vidno zabavljajući se.

Uzmem još jednu čašu viskija i ispijem na eks. Stežem vilicu, razmišljam i skontam da je Ilija u pravu. Ja sam se jebeno zacopao u jebenu Irinu. U svoju ženu koju sam silivao i koja me mrzi. U ženu koja je htela da pobegne od mene.
U trenutku čujem pucanje čaše.

Previše sam je stegnuo i vidim svoju krv na podu. Ilija ustaje i traži zavoj, a ja ustajem i odlazim.

- Alo! Gde ćeš?  - doziva me.

Brzim koracima odlazim do auta i nagazim. Ulazim u vilu i vidim nju. Sadi cveće. U trenutku se smirim i odlazim do nje, a ona me pogleda začuđeno. Ugledavši moju ruku odmah me povuče u kuhinju.

Novi deo je tu! Izvinjavam se što nisam češće izbacivala delove, ali moj privatni život je u haosu. Jedva sam nalazila slobodnog vremena. Sada se malo smirilo pa ću pisati ćešće. Volim vas puno i hvala na orgomnoj podršci💞💞💞

Vaša Emotivnaaa