Mora da je svemir

sudbina.

U stihu si koji sam napisala,
Čini mi se,
Večnost pre nego što sam te upoznala,
U nekoj reči ponovljenih snova
I nesavršene stvarnosti.
Kad prošetam uspomenama,
Sećam se,
Tu si kao želja koje nisam bila svesna,
Kao zvezda spremna da mi padne u naručje
U pravo vreme, čini mi se,
Večnost kasnije.
I desio se ozbiljan prasak,
Sudar svetova,
Zbunjenost kompasa i svih satova.
Potom zagljalj, poljubac,
„Volim te".
Sve je kako treba da bude.
I ostajemo nemirni,
Bezmerno voljeni,
Nespremni za sve osim za
Našu, poslednju večnost
Koju nam svemir duguje.

•

24. 2. 2021.