Mora da je svemir

u oku suncokret.

Opet će jesen,
I bojim se da nemam
Dovoljno stihova,
Kojima te svakim novim čitanjem
Još više volim.
Od suncokreta je ostao,
Tek poneki sitan,
U tuđim dvorištima.
Vidim da se i oni pakuju,
Glume da molbu za ostanak
Ne čuju.
Ali se, dok dolazi jesen,
Još dva pojave,
Tek tako,
Treptajem tvojih očiju.

I nikad ne ostajem bez
Omiljenog cveća.

Verujem da mi najlepša poezija
Zbog tebe nastaje,
I da se negde u univerzumu
Rađa polje suncokreta
Dok se gledamo,
Držimo,
Svemu prkosimo.

I opet će jesen.
Ne bunim se više,
Ne bežim od kiše,
I svaki list
Postaje cvet srca,
A rani zalazak sunca
Znak da se i u mraku
Slobodno diše.

Sigurna sam da postoje
Bar neke strane sveta
Gde se ponovo rađa sve što uvene,
Čak i pre proleća.
Uverenje potkrepljujem
Plesom na kiši,
Dok nam njene kapi klize niz lice,
I svaka suza tada pala
Je znak beskonačne sreće.

Potkrepljujem i spajanjem dva čela,
Zvezdanim nitima koja privlače
Četiri oka,
Heterohromijom koja je tvoja biologija,
Suncokretima u tvojim očima,
Kojima ti postaješ moja sudbina.

I nikad ne ostajem bez
Omiljenog cveća.

•

10. 9. 2021.

Ljubav za zelene oči, čija je zenica okružena laticama suncokreta.