Mora da je svemir

agonija.

Cinično se smejem
Dok gledam kako se saplićeš,
Kako ne veruješ,
Sa terorom u očima
I konačno padaš.
I želim da padaš,
Da toneš,
Toliko dugo,
Toliko duboko,
Da na kraju zaboraviš ko si.
Ali, pre toga,
Neka te okružuju ogledala,
Stotine hiljada njih,
Da se pogledaš,
Iz svakog ugla,
Iz svake perspektive,
I da te boli to što vidiš,
Da vrištiš
Dok slušaš konačan smeh
Razderane duše.
Želim da tvoja bol
Traje,
Traje,
Traje onoliko
Koliko ne možeš da zamisliš,
Da bude jaka tik do praga izdržljivosti,
Jer ti želim stvarnu agoniju.
Neka svaki odraz bude upečatljiv,
Neka te ubode u svaki delić kože,
I neka je razdere.
Kad konačno padneš
I pogledaš u, naizgled,
Večnu prazninu,
Ogledaj se u mojim očima,
I neka budu kraj tvojoj agoniji.

•

27. 6. 2021.