NOVELA Tama u tvojim očima (završena)

1

- Molim... pomozite.... - šaputala je ležeći na zadnjem sedištu, sa molbom u plavim očima.

Polako sa grimasom se podigla i onda sam tek video njeno lice. Imala je modricu na slepoočnici. Drhtavim rukama je pomerila ulepljenu plavu kosu sa lica.

- Molim...

- Vozim te u bolnicu - rekao sam i okrenuo se razmišljajući gde je najbliža bolnica. Njoj je potrebna pomoć. Neko ju je dobro sredio.

- Ne... Ne... - panično je rekla - Ne bolnica.... Oni će me naći. Molim vas... - zavapila je, panično gledajući oko sebe. Tek tada sam čuo jak naglasak koji je imala. Ona nije bila odavde. Pogledao sam u retrovizor.

- Molim vas... - rekla je gledajući u moje oči u retrovizoru, a zatim se sručila na zadnje sedište. Na brzinu sam se okrenuo da je pogledam i video da se onesvestila.

"Jebote gde sad da je vodim? I šta da radim sa njom!?" pomislio sam. Strah u njenom glasu me je uverio da se ona žestoko boji onog ko je traži i od koga je pobegla. Naznaka besa se pojavila u meni, i dobio sam želju da presudim lično onom ko je ovo uradio ovako sitnoj i krhkoj devojci.

Iz tog razloga, uputio sam se na jedino mesto gde ću moći da je smestim. A to je značilo da ću kasniti na rođendan.

Vozio sam kroz grad, relativno poštujući saobraćajne propise, jer nisam smeo da rizikujem da me zaustavi policija, sa njom ovakvom zadnjem sedištu. Nije mi se vraćalo u zatvor. Jer dok ja objasnim ko je ona - a ne znam ko je, i ko joj je naneo ove povrede - ni to ne znam, ode Karlos u zatvor opet.

Zaustavio sam auto ispred zgrade, i ukucao šifru da bi mi se podigla rampa. Nije mi se dalo da je iznosim onesvešćenu na glavni ulaz zgrade. Nakon par minuta, sa njom u naručju, penjao sam se liftom do nekadašnjeg Dimitrijevog stana.

Nekako sam otključao vrata sa njom u naručju. Pokušao sam da pravim što manje pokreta da je ne bi povredio još više. Tiho sam zatvorio vrata, tako što sam se naslonio na njih, a zatim se uputio ka spavaćoj sobi, te je lagano položio na krevet. Prošlo je dosta vremena otkad je neko boravio u ovom stanu, pa sam požurio da otvorim prozore da se uđe malo svežeg vazduha, a zatim otišao da da nađem pribor za prvu pomoć, čistu posteljinu i peškire.

Kada sam sve pripremio, seo sam na krevet i polako počeo da je skidam. Počeo sam od patika i čarapa. Odmah sam uočio masnice oko oba zgloba što mi je ukazivalo na to da osim što je bila pretučena – bila je vezana i za noge. U glavi mi se smračilo.

Pantalone su joj bile prljave i nisam imao drugog izbora nego da ih isečem, pa sam uzeo makaze iz pribora za prvu pomoć i polako ih sekao.

Kako se njena koža otkrivala ispod tkanine, tako se pred mojim očima pojavljivalo sve više i više masnica. Uglavnom vodoravnih. Kao da ju je neko tukao kaišem.

Na kraju sam isekao i majicu i bila je ista priča. Imala je masnice po stomaku i torzu. Preispitivao sam svoju odluku da je ipak odvedem lekaru. Nisam znao u kakvom je zaista stanju. Možda je imala unutrašnje krvarenje ili nešto slično. Nisam hteo da mi umre ovde, da podlegne povredama... Šta onda da radim?

Polako sam izvukao stvari ispod nje, i bacio ih pored kreveta, a zatim prebacio prekrivač preko nje. Sedeo sam i gledao tu jadnu devojku i razmišljao šta da radim. Negde iz dnevne sobe se začuo zvuk mog mobilnog telefona.

- Gde si ti? – začuo sam Dimitrijev glas.

- Stižem, zadržao sam se... oko poklona – slagao sam.

- Da li je sve u redu? – upitao je Dimitri, dok se iza njega čula graja, što je značilo da je rođendan uveliko počeo.

- Da, sve je ok. Dolazim ubrzo – prekinuo sam vezu.

Pogledao sam prema spavaćoj sobi, a zatim uzeo ključeve i tiho izašao iz stana. Otišao sam do auta, po moju torbu, jer sam uvek nosio čistu odeću za teretanu i po jedan ibuprofen, jer znam da mi je ostao jedan u pregradi automobila.

Čim sam otvorio vrata i krenuo u stan, nešto se zabilo u mene. Devojka je pokušala da pobegne iz stana, ali sam na vreme uhvatio njeno krhko telo. Počela je da se otima i viče, pa sam stavio ruku preko njenih usta. Super, samo mi je falila pretučena histerična devojka.

Zatvorio sam vrata nogom, odneo je do spavaće sobe i stao ispred kreveta.

- Smiri se! – rekao sam joj u uvo, ali ona je nastavila da se koprca u mojim rukama, ali malo slabije.

- Smiri se jebote, neću ti ništa!

Njeno pružanje otpora je sve više i više slabilo. Napokon posle par minuta, stala je.

- E sad ovako, pustiću ruku, a ti nemoj da vičeš. Jer ako budeš vikala, neko će čuti i zvati policiju. A ako bude došla policija, onda smo oboje najebali. Da li me razumeš? – pitao sam, na šta je ona slabašno klimnula.

Pustio sam lagano ruku sa njenih usta, a zatim je još laganije spustio na krevet. Njene krupne oči su me gledale sa strahom, a ruke je obgrlila oko sebe.

- Zamolila si me za pomoć – pomogao sam ti. Mogao sam da te odvezem u bolnicu i da te ostavim tamo.

- Skinuo si... skinuo si me...

- Skinuo sam te jer si u tako jadnom stanju da sam morao da vidim imaš li negde još nekih povreda. Ostavio sam veš na tebi, zar ne?

Klimnula je glavom, a deo straha iz njenih očiju je nestao.

- Otišao sam do auta da ti donesem nešto svoje da obučeš i da uzmem lek protiv bolova – posegnuo sam u džep i bacio kutiju Ibuprofena pored nje na krevet – Evo, a sad ću doneti i torbu sa stvarima. Možeš li sama da se istuširaš?

Brzo je klimula glavom, verovatno misleći da ću ja da uđem u kupatilo sa njom.

- Kad se istuširaš, onda ćemo razgovarati, pa ćemo odlučiti šta dalje. Jel to u redu?

Opet je klimnula.

- Nemoj samo klimati, progovori.

- Da... da... U redu... - brzo je rekla.

Gledao sam je još par trenutaka, a zatim se okrenuo i izašao iz sobe.

Vratio sam se sa torbom koju sam prethodno bacio pored vrata i rekao:

- Ovo ti je za prvu ruku. Moja trenerka i majica. Biće ti veliko, ali bar nećeš hodati u vešu po stanu. Čekam te u dnevnoj sobi, i ako možeš, molim te požuri.

Nisam ni sačekao da uzme torbu koju sam spustio na krevet, okrenuo sam se i otišao. U dnevnoj sobi sam pronašao neki viski, napunio sam čašu do vrha i izvalio se na ugaonu.

- Jebote Karlos, hoćeš li moći bez problema nekad.... - prošaputao sam sam sebi.

*****************