NOVELA Tama u tvojim očima (završena)

6

Sedeo sam dugo u autu pred zgradom, tražeći razloge i potvrdu da li postupam ispravno sa Alinom. Nisam mogao da nađem konkretan odgovor. Svaka misao mi se vraćala na to kako je ona izgledala kada sam je video na zadnjem sedištu mog auta. I celo moje biće je htelo da joj pomogne. Bila je borac. Svidelo mi se to kod nje.

Nisam hteo da se lažem, svideo mi se i ostatak nje.

Izašao sam iz auta i uputio se ka stanu, razmišljajući o predstojećem razgovoru. Polako sam otključao vrata i nečujno ušao u stan. Nešto je lepo mirisalo. Čitava atmosfera je ličila na porodični dom. Zapitao sam se kako bi zaista bilo da me ovo dočeka svaki put kada se vratim kući. Ali nisam mogao da zamislim neku ženu pored mene. Kakva bi bila?

Provirio sam u kuhinju i trpezariju, ali tamo nije bilo nikog. Nikog nije bilo ni u dnevnoj sobi. Vrata spavaće sobe su bila zatvorena ali zato... vrata na terasi nisu. Sigurno je tamo. Rekla mi je da ne može da podnese da bude zatvorena, i zato sam bio rešen da što brže sredim njenu situaciju. Morao sam da smislim šta da radim ako mi Tom ne nabavi broj Tvigi Tea. Nisam baš bio rad da zovem neke ljude iz moje prošlosti, ali ako budem morao – uradiću to. Zbog Aline.

Provirio sam na terasu, a ona je bila tamo. Sedela je na stolici i ogrnula se ćebetom. Nije me ni primetila, što mi je dalo prostora da je posmatram. Gledala je u zvezde. Njen prćast nos i krupne oči su mi bile najupečatljivije. Učinilo mi se da je micala usnama, kao da je brojala te svetle tačkice na nebu. U jednom momentu se blago namrštila i ja sam se zapitao o čemu razmišlja.

"Hej..." tiho sama rekao da je ne uplašim, a ona se okrenula prema meni.

"Stigao si..." osmeh je ukrasio njeno lice. Njeno prelepo lice, primetio sam.

"Da... Otkad sediš tu?"

"Ne znam... Izgubila sam pojam o vremenu. Lepo mi je ovde. Slušam kako diše grad... Brojim ovo malo zvezda što se vidi" ustala je, a ja sam se povukao u unutrašnjost dnevne sobe.

"Znaš... Ovde se vidi baš malo zvezda."

"Kako to misliš?"

"Moj deduška, moj deda ima jednu kućicu van Sankt Peterburga. Često smo tamo odlazili. Kad odeš tamo i pogledaš u nebo, vidiš sto puta više zvezda. Bezbroj. Kao mala, umela sam satima da sedim na terasi ili da kroz prozor gledam u noćno nebo. Prosto me je opčinjavalo. I dan danas me opčinjava."

Video sam setu i ljubav u njenim očima dok je pričala o tome.

Odjednom sam poželeo da je zagrlim i da joj kažem da će opet otići tamo, i da će se ponovo diviti zvezdama.

Ali nisam.

Poželeo sam da joj kažem i da ona mene opčinjava i da ne mogu da prestanem da mislim o njoj.

Ali nisam ni to rekao.

Možda mi se u srce usadio neki mnogi veći zaštitnički stav prema njoj. Jer ovakvu potrebu da nekom pomognem još nisam imao, a pomogao sam bezbroj ljudi.

Gledao sam u nju, i toliko sam se zamislio, da nisam primetio da mi nešto govori.

"Karlos?"

"M? Da? Nešto si rekla?"

"Odlutao si?"

"Nešto sam se... zamislio. Šta si pitala?"

"Hoćemo li da večeramo? Ja sam čekala tebe."

"Nisi morala da me čekaš. Idem do kupatila da se osvežim pa možemo da jedemo."

"Idem ja da serviram sve na sto."

Niti je ona otišla da postavi, niti sam ja otišao do kupatila. Stojali smo tu, jedno naspram drugog i gledali se u oči. Mogu da se zakunem da sam na trenutak... Ne... Nema šanse.