NOVELA Tama u tvojim očima (završena)

4

Već je bio mrak kada sam stigao pred zgradu. Vrata stana su bila zaključana, što je bio znak da je ostala. Valjda. Polako sam ušao unutra, dok sam se trudio da ne šuškam kesama koje sam vukao u rukama. Odložio sam ih na stočić u dnevnoj sobi. U kuhinji je bilo upaljeno svetlo, ali kada sam provirio unutra, nisam video nikog. Dnevna soba je bila u polumraku. Krenuo sam ka spavaćoj sobi i polako gurnuo odškrinuta vrata. Nije bila u krevetu. Kupatilo je bilo u mraku.

Nije bila u stanu, ipak.

Nije me poslušala, do đavola.

Trebao sam da osetim neko olakšanje, zato što je otišla. Nisam više imao problem, jer da je ostala ne bih znao ni šta da radim sa njom.

Pretpostavljam. Vratio sam se u sobu i sipao jedan viski, a zatim sam legao na kauč. Nisam trebao da pijem. Blaga glavobolja me je držala ceo dan i sada se samo pojačala.

„Gde li je?" pitao sam se „Da li će uspeti da se sakrije? Da pobegne nekud?"

Izvadio sam telefon iz džepa sakoa i napisao poruku našem analitičaru u firmi.

„Saznaj mi sve o liku koji se zove Demjan Šeremetjev. Samo mene ćeš izvestiti o svemu što saznaš."

Oslobodio sam se sakoa i bacio ga sa strane. Raskopčao sam i košulju, ali sam je ostavio na sebi. Glava mi je pucala. Nisam sada imao živaca ni snage da idem kući, pa sam odlučio da prespavam ovde u stanu.

"Prokleta glavobolja" rekao sam sam sebi i protrljao sam čelo, a zatim sam pokušao da se smirim. Da ne mrdam. Da pokušam da zaspim. Jer tako jedino prođe. Lekovi mi više ne pomažu.

Ugasio sam televizor, a zatim počeo polako da tonem u san, kada sam na ramenima osetio blag dodir.

Nisam imao snage da se bunim, jer mi je prijalo. Dodiri su se polako penjali preko vrata do slepoočnica gde su se zadržali neko vreme, a zatim su se ponovo vratili na ramena. Vešto i na prava mesta. Umirujući i nežni. Odlučio sam da se ne pomeram, jer šta god da mi se dešava prijalo mi je i pomagalo.
Uskoro, nisam više osećao ništa. Ni bol u glavi, ni taj dodir. Nisam osećao jer sam zaspao.

Probudio sam se dezorijentisan, u mraku. Pipao sam oko sebe. Sa desne strane sam napipao telefon i kada sam ga upalio, video sam da je sat vremena posle ponoći. Sa leve strane sam napipao nešto toplo. Upalio sam svetlo na telefonu i osvetlio taj deo kauča. Sklupčana, sa rukama ispod glave i savijenim nogama, pored mene je ležala Alina.

Nije otišla.

Srce mi je preskočilo. Ostala je. Osećao sam se čudno, migrena je prošla.

Kroz maglu sam se setio dodira koje sam osetio pre nego što sam utonuo u san. Ona me je masirala.

Polako sam se pokrenuo da je ne probudim i nežno je podigao a zatim se uputio ka spavaćoj sobi. Lagano sam je spustio na krevet, a zatim seo pored i posmatrao je. Njena plava kosa se rasula po jastuku. Lice joj nije bilo namučeno, već blago spokojno. Legao sam pored nje sa namerom da se samo malo ispružim pa da pređem u dnevnu sobu. Mislim da sam bio budan čitavih pet sekundi.

Nakon nekog vremena sam se probudio jer mi je bilo vrućina. Bio je dan, možda rano ujutro, pretpostavio sam kad sam pogledao između blago razmaknutih zavesa. Ležao sam na leđima, a na mojim grudima se nalazilo čupavo klupko plave kose.

Verovatno se u toku noći dokotrljala na mene. Nisam se usudio da da mrdnem. Bilo mi je lepo ovako. Sa njenom glavom na mojim grudima, njenom rukom prebačenom preko stomaka i njenom nogom prebačenom preko moje.

Uživao sam u ovom osećaju i bio sam potpuno miran. Onaj ko nije hteo da bude miran je moj druškan, koji se polako dizao.

Pokušao sam da zaustavim to. Nisam smeo da mislim na to. To mi je bilo nekako bolesno. Morao sam da mislim na druge stvari, tipa... da je ona povređena i maltretirana žena kojoj pokušavam da pomognem. Pomislio sam na to kako je izgledala kada sam je juče pronašao u autu.

Naravno, druškan nije reagovao na to. Samo se budio i budio. A i ona je počela da se budi izgleda.

Polako je pomerala prste, pomerila ih preko mog stomaka, a ja sam taj pokret osetio kroz košulju i skroz dole... Zastenjala je u jednom momentu, a zatim se ukočila. Verovatno je videla gde se nalazi i na kome spava.

Ležala je tako još par minuta, ukočena, a zatim je polako i lagano počela da ustaje, da me ne bi probudila.

Nastavio sam da žmurim i nisam se mrdao. Bila je tako tiha kada je ustala sa kreveta, nisam je uopšte čuo. Pomislio sam da otvorim oči, kada sam čuo bravu. Izlazila je napolje iz sobe. Kada su se vrata zatvorila, tek tada sam mogao da odahnem.

Ležao sam zureći u plafon i čekao da se drugar normalizuje. Negde u daljini čuo sam da mi zvoni telefon, a onda sam se setio da je ostao u dnevnoj sobi. Tiho kucanje se čulo na vratima, paralelno sa zvonjavom mog mobilnog.

Alina je provirila stidljivo, i otvorila vrata tek da provuče glavu i ruku u kojoj je držala moj telefon.

"Daj ga ovamo, ako ti nije teško... Molim te..."

Ušla je u sobu, noseći telefon i dala mi ga. Primetio sam da me nije gledala u oči. Javio sam se na telefon, ne gledajući ko zove.

"Halo" rekao sam i posmatrao nju kako žurno izlazi iz sobe i zatvara vrata sa sobom. Još uvek je nosila moju majicu, koja joj je dosezala do pola butina.

"Gde si?" začuo sam Dimitrijev glas.

"Evo me... Šta treba?"

"Svratio sam dvoje kuće, nisi tamo. A odavno si trebao da budeš na poslu... šefe" podrugljivo je rekao.

"Koliko je sati?"

"Skoro će podne, Karlose."

"U jebote..." skočio sam sa kreveta "Izgubio sam pojam o vremenu, uspavao sam se. Dolazim čim nešto pregrizem."

"Jel bila dobra?" smejao se Dimitri.

"Ti si oženjen, konju. To ne treba da te interesuje."

"O, jesam oženjen. Ali ti nisi." - o Bože, evo ga opet. Dimitri i njegove umotvorine.

"Nikad se neću ni oženiti. Taj film nećeš gledati. Prekidam vezu sad"  rekao sam i zaista prekinuo vezu.

Nisam imao snage ni volje da mi opet tupi o tome kako treba da se skrasim i oženim.

Ne, Karlos to neće uraditi.

Nikad.

A možda ni tad.

*****************