NOVELA Tama u tvojim očima (završena)

7

Opet sam legao pored nje. Gledao sam je kako spava. I nisam mogao da izbrišem njen pogled iz misli. Kunem se, kad je pogledala i moje usne, od njenog pogleda su počele da bride.

Ustao sam iz kreveta, polako i izašao iz sobe. Bolje i to nego da mi neka ludost padne na pamet. Tipa da je poljubim dok spava. Ili da skinem sve sa nje i poljubim joj svaku modricu koju ima. A zatim da joj izljubim i ostalo...

Sranje, Karlose. Moraš da dođeš sebi. Slab si na nju, zato što joj treba pomoć. Zato ti je okupirala misli.

Iako je odavno prošla ponoć, sipao sebi jedan viski i pogledao kroz prozor. Crni džip kog sam video kad sam dolazio, i dalje je stojao tamo. Možda je pripadao nekom ko stanuje u zgradi, ali ipak, nešto mi nije dalo mira. Gledao sam napolje uporno. Čekajući neki znak, bilo kakav znak da mi pokaže da nisam u pravu.

Oko pet sati ujutro se napokon i desilo. Naspram tog parkiranog džipa stao je još jedan, stakla su se spustila, posle par sekundi podigla. Džip koji je bio parkiran celu noć je otišao. A novi se parkirao na njegovo mesto.

Sranje, sranje, sranje!

Uzeo sam telefon i nazvao Toma. Posle par zvona se javio, pospan.

"Šta jebote!? Pet sati je!?"

"Nije mi žao. Treba mi onaj broj i treba mi odmah. Prate nas, a ja želim da je pošaljem daleko i da završim sa ovom gnjavažom."

"Ujutro ti šaljem."

"Sad je jutro!" bio sam besan.

"Normalno jutro, Karlos! Dobićeš broj do devet sati, pre toga imam sastanak."

Prekinuo sam vezu, i dobio želju hteo da zavitlam telefon u zid, ali sam se suzdržao. Moram smisliti nešto, i to brzo. Šetao sam po sobi i razmišljao. Da zovem Dimitrija, nije bila opcija. Njega ne želim da uvlačim u ovo. Trebao mi je neko pouzdan, ko će odraditi posao kako treba.

Kolja! On je sposoban za ovo. Radio je u RED-u pre, a kada sam izašao iz zatvora i otvorio bar, njega sam ponovo angažovao da radi. Uzeo sam telefon i okrenuo Koljin broj.

"Šefe? Gde gori?" pospano je rekao.

"Treba mi pomoć."

Objasnio sam mu ukratko šta mi treba, a on je nakon par sekundi tišine rekao "Imam ideju. Dolazim za... Tu sam za 20 minuta. Vidimo se dole u garaži."

"Požuri Kolja."

"Već sam krenuo šefe."

Vratio sam se u sobu gde je Alina spavala i polako seo na krevet. Tiho sam je dozivao

"Alina... Probudi se..." pokušao sam da je probudim lagano da se ne bi uplašila "Alina, dušo, moraš da ustaneš odmah."

"Mmm... Karlose..." promeškoljila se i nastavila da spava. Da li je ona mene sanjala? Gospode, daj mi snage.

"Alina!" protresao sam je malo jače, a ona je zbunjeno otvorila oči, gledajući oko sebe. Kada me je pogledala, njeni obrazi su pocrveneli. Ona me je zaista sanjala! Skrenula je pogled i tiho prošaputala "Šta se dešava?"

"Moramo da idemo."

"Šta? Što? Šta se dešava?"

"Misllim da su nas nekako pronašli."

"Ja nisam... Nisam izlazila na balkon da me neko vidi, nisam nikog zvala..."

"Los Anđeles je veliki. Nisam ni mislio da si ti, dušo" rekao sam da je smirim, jer sam video da se uspaničila "Obuci se brzo, čekam te u dnevnoj sobi. Hajde..."

Ustao sam i izašao iz sobe. Uzeo sam moj telefon, i navukao jaknicu u kojoj sam sinoć došao. Nakon par minuta, Alina je izašla iz sobe. Hodala je i vezala kosu.