Linijom slučajnosti

3

"Jao ja stvarno ne mogu ovaj uvod u finansijska tržišta. Ubedljivo najgori predmet koji imamo ove godine." Kris se žali dok ja stavljam šolju sa njenom omiljenom kafom ispred nje. Došla je u kafić da bi učila i ujedno mene preslišavala.

"Još malo je ostalo. Izdržaćeš."

"Ne bi meni ovaj fakultet ni trebao, ali sam obećala roditeljima da ću ga završiti." U pravu je. Sa druge strane meni je neophodan. Njeni roditelji imaju svoju firmu i Kris će verovatno raduti tamo nakon faksa jer zašto bi se mučila više od onog što mora. Moj otac živi u malom selu u Švajcarskoj od kada je mama umrla, a ja sam odlučila da ću da ispunim svoje obećanne koje sam joj dana i da ću da završim fakultet u Srbiji. Tata radi u jednoj prodavnici u selu tako da ja moram sama sebe da izdržavam. Neki su ipak rođeni sa više sreće od nas ostalih. Mada menadžment je uvek bio nešto što me zanima.

"Nego da se mi vratimo na ono bitno." iii evo nas opet.

"Šta se dešava sa šmemerom sa kafom?" prošlo je nedelju dana od incidenta sa kafom, ja ga od te večeri u klubu nisam videla.

"O BOŽE, NEĆEŠ VEROVATI!!!" vrišti dok gleda u svoj laptop.

"Šta se dešava?" gledam je prestravljena. Šta se to desilo da kod nje izazove ovakvu reakciju. Milion misli mi prolazi kroz glavu, ali ovo mi na kraj pameti nije bilo.

"Dolazi ovamo da vidiš ovo!" ona nastavlja da viče i ceo kafić nas gleda. Zaobilazim šank da vidi o čemu to priča.

Srce kreće toliko brzo da mi kuca kao da će svake sekunde da iskoči. Čitam reči ispisane na ekranu.
"Mladi fudbaler danas je potpisao ugovor od 150 miliona. Andrej Maglov je nakon poslednje utakmice u Italiji zadobio veliki pažnju publike..."

"Ti si prosula kafu na trenutnu zvezdu fudbala!!" pokušavam da je utišam jer već znam šta se odvija u njenoj glavi. Ona mene već vidi pred oltarom u venčanici kako izgovaram sudbonosno da.

"Ne viči! On dečko ne zna ni ko sam ni šta sam, a i da zna neće sigurno da obrati pažnju na mene pored svih tih devojaka koje ga jure."

"Je l možemo da naručimo?" čujem nekog kako me doziva i kao za inat vidim njega sa par momaka za stolom blizu šanka. Jao Bože pa da li je on čuo o čemu smo Kris i ja pričale. Ili ono što je još gore da li je video ekran na njenom laptopu.

"Naravno, izvolite" prilazim im sa blokčetom i hemijskom da bih zapisala narudžbinu. Noge mi se tresu i jako mi je neprijatno na samu pomisao da se odavde pruža savršen pogleda na mesto gde Kris sedi i gde sam ja do pre minut sedela sa njom.

"Znači zbog tebe je Andrej zakasnio na sastanak?" crnokosi dečko koji sedi sa njegove leve strane me pita.

"Molim?" stvarno ne znam o čemu priča.

"Ti si prosula kafu na njega u ovom lokalu, je l da?"
Jao pa možda sam mu upropastila nešto jer je zakasnio na sastanak. Sad se osećam još gore.

"Još jednom se izvinjavam, stvarno nije bilo namerno i jako mi je žao. Nadam se da nisam napravila preveliki problem."

"Opušteno." to je bilo jedino što je rekao pre nego što sam uzlela porudžbine i produžila ka šanku. Definitivno deluje kluturnije nego one noći u klubu kada mi je ponudio onako nepristoju ponudu.

Kris se smeška i ja je prekidam jer vidim da se sprema da kaže nešto, a meni je stvarno dosta blamiranja za danas. Kad bih mogla u zemlju bih propala.

"Kasnije" kažem joj i ona svoju pažnju vraća na laptop i opet počinje da se preslišava sa mnom.

"Je l možemo da platimo?" lik sa kojim sam malopre pričala se prodrao na šta je Andrej ustao i prišao šanku. Mislim da mi noge klecaju.

"Izvini zbog njega. Je l mogu da dobijem račun?" ne mogu da verujem da je ovaj fin i učtiv lik koji sada stoji ispred mene ista osoba koja je želeo da me odvuče u krevet.

"Nema veze. Izvoli" pružam mu račun i ruke nam se slučajno dodirno. Gotovo. Donesite mi šećera i vode da se povratim.

Plaća mi račun uz pozamašni bakšiš. "Mogu li samo jednu hemijsku da dobijem?" pita me na šta mu dajem hemijsku i on odlazi nazad za svoj sto.

Pre par minuta su napustili lokal pa prilazim stolu da pokupim sve jer mi je to poslednja stvar pred kraj smene i zatvaranje ujedno. Vidim salvetu pored koje stoji moja hemijska. Na salveti je ispisan broj, a ispod piše "Andrej" čitkim oštrim rukopisom.

Srce mi je zaigralo kao nekoj tinejdžerki od 15 godina. Jedva čekam da zaključam vrata kafića i otrčim do stana. Kris će da poludi kad ovo čuje, ali ne znam koliko bi bilo pametno da joj ispričam jer će me terati da mu se javim. Nije da ja ne želim, mada sudeći po onoj ponudi iz kluba on samo traži neku da sa njom zadovolji svoje potrebe. Neka potraži negde drugo, ja nisam takva devojka.

"Pa on je tebi ostavio broj! Zovi, odmah!" Kris skače po stanu i grli me. Mislim da je ona srećnija u ovom trenitku nego ja.

"Neću to da radim, pogotovo ne sad." Nije prošlo ni sat vremena od kad je napustio lokal. Ne mora da misli da sam odlepila za njim iako nije daleko od istine.

"A zašto ne? Mislim nemoj da se ljutiš, ali mnogo devojaka u redu čeka i sve bi dale da ih pogleda i ti ćeš onda da dođeš i da se praviš kao da nije bacio oko na tebe." nije bacio ono na mene, nego je bacio dva prelepa dijamanta u kojima bih se vrlo radu izgubila.

"Kris, on je fudbaler. Ti stvarno misliš da bi to između nas moglo da bude ozbiljno?" takvi kao on traže avanturu, zabavu. Nju mogu da mu pruže oni izblajhani foto modeli. Ja želim ozbiljnu vezu.

"A što mora da bude ozbiljno? Daj Bogdana pričaš mi tu kao da si neka penzionerka. Nauči da živiš. Ne možeš ceo život da provedeš sama."

"Ko kaže da ću život provesti sama?I ne pričam kao penzionerka, ja samo znam šta hoću od svog života. Neću nekom da budem igračka za pražnjenje."

"Stvarno ne mogu da verujem. Kako možeš da budeš takva. Bar mu poruku pošalji."

"Hoću, ali sutra."

"Valjda ću i sa tim morati da se zadovoljim." kaže te me poljubi u obraz i ode ka svojoj sobi. Znam da će sutra u cik zore da dođe i kaže mi kako sam obećala da ću mu se javiti.