Ovog Božića🔚

1

2014. godina

Dan se probudio prije nekih dva sata i otkrio snežnu belinu svuda okolo. Dušan je vozio bukvalno celu noć jer su gužve na putevima bile užasne kao i uvek u ovo doba godina kada svi krenu put Balkana, nazad svako svojoj rodnoj kući da proslavi praznike s porodicom užom i širom. Iako su svi auti koje je sretao na cesti i video u dugim kolonama otkako je krenuo iz okićenog i prenatrpanog Beča bili stranih registracijskih tablica znao je da u svakom drugom, ako ne i svakom od njih jedna je balkanska porodica ili samac, ili par koji ide kući da proslavi sa svojima jedan ili drugi Božić. Baš kako je krenuo i on jer roditelji su otišli još početkom Decembra nakon što je baka završila u bolnici. Na sreću baka se dobro oporavlja, a kako su mu već dole roditelji i sestra sa svojim mužem, da ne bude sam ove godine po prvi put otkako je napustio Hrvatsku i rodno selo, Dušan Milić vraća se tamo da provede Novu Godinu i Božić sa svojima.

Osam godina nogom nije kročio preko granice, a u rodno selo pogotovo. Osam godina je vredno učio i radio i gradio sebi život u bečkim školama, pa u fudbalskom klubu i sada je postigao sve što je sebi zacrtao onoga dana kada je ovom kraju rekao zbogom. U mladosti se žestoko protivio Austriji i samom Beču, ostajao u selu s bakom i dedom dok su roditelji odlazili raditi, a nakon nesreće koja ga je zadesila, trebao je pobeći što dalje od svoje tuge, od osećaja krivice koji ga je proganjao; trebao je novi početak i zato je ostavio selo iza sebe, baš kako je ostavio i jedan onomad svežim cvećem ispunjen grob.

Muzika koja svira na radiju dok iz pravca Vinkovaca ulazi u selo Nuštar vođen navigacijom jer put se promenio otkada je otišao, zažari ga u dnu stomaka i on malo smanji zvuk.

– U rodni grad se vraćam, korakom žurim niz drage ulice. Mnogo je godina prošlo, pomislim, a suza krene niz lice...

Stihovi se nižu, on pogleda sa strane na prazno suvozačevo mesto na kojem je veliki buket belog cveća uvezanog crnog trakom. Proguta teško i odmahne glavom, pa prilagođavajući brzinu zimskom vremenu lagano prostruji kroz selo. Srce počinje jače da udara u njegovim grudima dok mu veliki, crni terenac guta cestu koja deli ovo i selo gde je rođen. Poznati put, poznata cesta, njive i oranice i kanali kraj puta. Kada ugleda žutu tablu sa imenom svog sela sasvim uspori, skrene na desno i parkira automobil. Uzme cveće sa sedišta i krene ka ulazu u groblje. Snega ima dosta, ali njen grob je blizu kapele pa ne mora puno da korača kroz nanose. Srce mu se stegne kada se primakne belom spomeniku sa kojeg ga gleda njena slika i jedan kameni anđeo pored spomenika. Tragovi nečijih stopa tu su ugazili sneg, novi nanosi malo su ih zatrpali, ali još uvek se vide. Dušan priđe, prekrsti se, pa lagano usnama poljubi njenu sliku. Spusti buket cveća na kamenu ploču pored ostalih već promrzlih i svelih. Kada je zadnji put bio ovde pokrivala ju je samo crna zemlja preko koje je bilo užasno mnogo cveća i venaca. Ta slika ostala je u njemu iako ju je želio izbrisati iz sećanja zauvek. Sedne na klupu, pa splete prste.

– Zdravo Slavice – kaže dok mu glas drhti. – Izvini, ne znam baš s ovim stvarima. Ne znam šta bih ti rekao nakon toliko godina. Morao sam otići, nadam se da to razumeš– glas mu drhti dok ga njeno nasmijano lice gleda sa spomenika. – Znam da nisam bio kriv za ono što se dogodilo, ali osećao sam krivicu svejedeno i bolelo me. Tvoja smrt me bolela. Iako je s tvoje strane sve između nas bilo... pa to što je bilo, s moje nije. Bio sam zaljubljen u tebe, i žao mi je što sam ti eto poslužio kao igračka. Voleo bih da nije bilo tako. Da smo imali ono nešto. Evo žao mi je što nisam bio sve što si trebala i tražila. Nisam imao mnogo toga da ti pružim, ali sebe jesam. A, veruj mi ja stvarno vredim.

– Ne moraš se njoj pravdati Dušane ona te nikada nije bila vredna. – Meki glas koji dođe iza njegovih leđa ga trgne, skoči sa klupe pa se brzo okrene. Kako ugleda onu koja je progovorila na trenutak izgubi vazduh.

– Nemoguće! Slavice? Šta se...

– Nije Slavica Dušane, Suzana je.

– Suzana? Suzana... O, moj Bože. Izvini curice! – korakne prema njoj pa je čvrsto zagrli. Ona veže ruke oko njegovog krupnog tela i nasloni obraz na njegova prsa pokrivena debelim kaputom. – Koliko si se samo promenila. I porasla. – rumena boja udari u devojčine obraze, pa zbog toga ona obori pogled.

– Ti se nisi promenio. Isto si lep kakav si uvek bio.

– Ne mogu verovati. Na trenutak si me tako podsetila na nju.

– Svi kažu da ličimo, da što sam starija sve više ličim na sestru. Bila je mojih godina kada si je zadnji put vidio i kada nas je sve ostavila. – Suzana prođe i sedne na klupu, on minutu okleva, ali sedne pored nje. –Rekla mi je Dragana da ćeš doći za praznike.

– Upravo sam stigao. Ovo mi je prva stanica.

– Osam godina je prošlo. Možeš li verovati?

– Iskreno ne mogu. Sada kada vidim tebe tako odraslu i ni sličnu onoj sitnoj curici, sada vidim da je prošlo dosta vremena.

– Izgubi se čovek u životnoj kolotečini. Ne oseća da se menjaju godišnja doba, da se nižu godine, da se stari, da prolazi vreme.

– Otišao sam odavde sa nepune dvadeset i dve.

– I ona je.

– A ti si te jeseni trebala krenuti prvi srednje.

– Istina. – Posegne rukom u unutrašnji džep svoje pufnaste jakne i izvuče tanku sveću i upaljač. Priđe sandučiću za sveće pa je upali i vrati se nazad na klupu. – Nisam mislila da ću te ovde videti. Bar ne danas.

– Nije mi lepo biti ovde veruj mi.

– Znam. Nikome nije. Ali mama i tata su ovde svaki drugi dan od dana kada je poginula – tužno splete prste i isprati tu radnju obešenim pogledom. – Čak i mrtva im više znači nego ja.

– Nije tako Suzo, nemoj to da misliš. Pate. Izgubili su kćer. Bila je mlada, pred njom je bio život, a onda je samo jedne večeri taj život prekinut i ugašen. Verujem da će oni sve do svoje smrti oplakivati njenu.

– Moj život prolazi pored njih Dušane, ne primećuju ga. Meni će za Božić dvadeset i dve. Oni nisu bili tu zadnjih osam godina. Da nije bilo tetke Bilje ne znam kako bih prošla sve to.

– Žao mi je.

– I meni je, ali šta je tu je. Krajem Januara idem raditi u Linz na par meseci. Drugarica mi je nešto našla. Možda će shvatiti da im je kuća stvarno prazna kada ja odem. Možda će primetiti da sam bila tu i da me nema. A, možda i neće. – Suzana ustane s klupe, pa stane ispred Dušana. – Jako sam srećna što si ovde. Nadala sam se da ću te videti prije nego odem odavde. Došli su vam mnogi prijatelji, dosta ih se vraća kući za praznike, tako da ćeš moći da vidiš staro društvo. Vidimo se Dušane. – ona krene, ali on ustane pa je uhvati za ruku.

– Suzo, čekaj.

– Reci.

– Ono što si rekla kada si došla...

– Da, mislila sam to. Nemoj se pravdati curi koja te nije znala voleti onako kako si ti voleo nju. Znaš i sam da se samo igrala tvojim osećanjima.

– Nažalost, ali ne znam zbog čega.

– Pa, ja znam.

– Stvarno znaš? Reci mi.

– Čemu? Nakon svih ovih godina, to i nije važno Dušane.

– Meni jeste. – Suzana obori pogled, pa uhvati njegov dlan svojim. Od dodira njenih sitnih, hladnih prstiju celo mu telo zatreperi.

– Zbog mene. Ja sam bila razlog zašto se poigrala tobom. – Dušanove se oči rašire. Krene da zausti nešto, ali stane. – Ja sam bila zaljubljena u tebe, a ona je to saznala. I ismijavala me. Klinka se zaljubila. Zadirkivala me i stalno mi se rugala. Zato sam je tužila mami, a onda da bi mi se osvetila zaklela se da ćeš biti njen. Da će uživati da mi trlja nos  vašom srećnom ljubavnom vezom.

– Bože, Suzana... Žao mi je.

– Neka ti ne bude. Nisi ti kriv što je ona bila kučka. Pokoj joj duši. Meni je žao što je tvoje srce stradalo zbog mene. Nisi to zaslužio, baš kako ona nikada nije bila zaslužila tvoju ljubav – pusti mu ruku i korakne napred. – Vidimo se Dule. – Brzim koracima odjuri niz stazu ostavljajući malene tragove stopala iza sebe. Dušan ostane bez reči gledati za njom, a zatim pogled prebaci na Slavičinu sliku na spomeniku.

– Kako si mogla to da nam uradiš?