Ovog Božića🔚

5

Dva dana nakon njihove šetnje po gradu Dušan nije video Suzanu. Dva dana je nekako samo razmišljao o tome danu, o svemu što su pričali, svemu što je o njoj saznao. Da je radila kao konobarica u jednom kafiću u gradu, da joj je šefica bila divna, ali mušterije su bile nepodnošljive stalno je provocirajući zbog njenog govora, da su je znali psovati i vređati i više nije mogla podneti. Da volontira u centru za mlade i crvenom krstu, da je završila ekonomsku školu, ali posla za nju ovde nema pa je radila što god je uspevala naći. Borila se kako je znala i umela, ali kroz sve to ostala je takva kakva jeste. Slatka, dobra, pitoma i užasno zabavna i lijepa. S njom se Dušan tog dana smijao više nego zadnjih godina života daleko odavde, a sjaj koji je izbijao iz njenih očiju i osmeha upijao je kao žedna zemlja kišu. I onog trenutka kada ju je dovezao kući i ona mu stegnula ruku prije nego je izašla iz auta, osjetio je kako mu se niz kožu penje onaj poseban osećaj ugode i lepote kakvog je osetio samo onda kada je mislio da je zaljubljen. Zaboravio je na to, jer nakon što ga je Slavica rasturila nije se vezivao, nije se zaljubljivao, samo je tako imao žene koje su prolazile kroz njegove ruke i nestajale s vremena na vreme. Znao je da se u njemu budi nešto, da osećanja koja ima i čuva u sebi probijaju zidove kojima ih je opasao i da Suzana to čini. Gledajući je kako ostaje na ćupriji i maše dok on odlazi niz ulicu poželio je da se vrati nazad, da je uzme i ljubi dok ne svisne. Iznenadio ga je taj osjećaj, bio mu je poznat, ali davno zaboravljen.

Tu noć je budan sanjao svaki njen pokret, svaku njenu izgovorenu reč, svaki osmeh. Hteo ne hteo za to kratko vreme ta malena devojka u njemu je probudila osećanja i prijalo mu je to. A, onda je svanulo jutro i cela četa drugara našla se pred njegovim vratima. Bukvalno su ga oteli iz kuće, ubacili u kola sa sve torbom sa stvarima koju mu je Dragana u dogovoru sa Ninom spakovala i odvezli se za Bosnu. Dva dana i dve noći su tamo proveli lumpujući. Ne može da porekne da mu je bilo divno, ali nedostajala mu je Suzana, želio je biti s njom.

Kada su se vratili u selo bio je 29. Decembar. Drugari su ga istovarili ispred kuće, a on je požurio unutra po svoj mobitel i na Fejsbuku pronašao Suzanin profil. Nije časa časio poslao joj je poruku u kojoj se izvinio što je joj se nije javio i objasnio šta se desilo.

Čekao je nekoliko minuta na njen odgovor, pa kada je stigao osetio je da mu je laknulo. Napisala je da zna šta se desilo, da je srela njegovu mamu i da joj je ispričala kako su ga drugari oteli i da joj je to baš slatko i smešno.

– Ja sam u Domu skupljamo stvari za novogodišnje pakete za decu i osobe lošijeg imovinskog stanja. Kada završim javit ću se.

– Mogu li ja da dođem? Mogu da doniram novac koliko god treba?

– Ne. Mislim, ne skupljamo novac, samo hranu odeću, igračke, slatkiše, tako to što možemo spakovati.

– Dolazim za pola sata.

Prošao je skoro sat kada se Dušan sa Branetovim kombijem zaustavio ispred vrata Doma kulture. Kada ju je ugledao onako slatku, veselu i obučenu u debelu jaknu i one nauške što idu preko glave srce mu je poskočilo od lepote.

– Nadam se da će ovo biti dosta. Da će pomoći! – Uzeo ju je za ruku i poveo na zadnja vrata kombija pa ih otvorio. Ona je vrisnula od uzbuđenja, jer bio je krcat namirnicama, higijenom, slatkišima, odećom koja je još visila na vešalicama; nije mogla pregledati šta je sve bilo unutra.

– Dušane... Pa šta je ovo?

– Rekao sam drugarima da skupljate za sirotinju i decu, u pola sata već smo skoro nakrcali kombi. Dok ja sam kupovao, oni su doneli svoje, i robe ima i igračaka od dece njihove valjda će vam biti dobro. – Suza radosno počne da tapše pa skoči i čvrsto ga zagrli. Nesvesno ili svesno nije ni bitno, ono što jeste bitno Dušanu da je u tom trenu on čvrsto vezao ruke oko njenog tijela i imao je uz sebe tih nekoliko kratkih trenutaka.