Ovog Božića🔚

8

Jedva je oči otvorio tog prvog januara oko petnaest sati. Osetio je nečiju prisutnost u sobi, pa kako se uspeo pridići video je dedu Božu kako sedi u fotelji u ćošku.

– Deda? Šta radiš tu?

– Sedim Dušane. Jedino je ovde trenutno tišina i mir.

– Šta se događa?

– Ništa, došla ti familija eno ih odjutros nema gde ih nema po kući. Što matorih što sitne dece. Mozak su mi probili.

– Otkad si ti postao čangrizvac pa ti smetaju deca i ljudi?

– Znaš da imam svoj red i raspored. Hoću da mi to niko ne dira.

– Ne daju ti preklopiti popodne je li? Evo, ja ću ustati lezi u moj krevet slobodno.

– Neka sine ne treba. Samo ti odmori, u zoru si došao čuo sam ja.

– Jesam. Malo smo zaguzili.

– Je l' bar vredilo?

– Kako misliš?

– Jesi li dobio devojku?

– Deda nije ona Loto da je dobijem. Mislim jeste u neku ruku, ali ne.

– Dobar si ti čovek Dule, dobro smo te odgojili. Znaš da pravu ženu treba pažljivo birati. I čekati. I dokazati joj da si vredan one ljubavi koju oseća prema tebi.

– U ovom selu svi znaju izgleda da...

– Ne znaju svi. Al' mi smo ovde ostali nakon što si otišao i mi nismo nekako zaboravili na Suzu. Sretala je baka po selu, pa su znale pričati uvek i tako je kroz priču baka prokljuvila da te mala voli. Posle joj je i sama rekla, ali znaš ti svoju starku ona je to čuvala nije širila po selu.

– Baka ne jebe ovo selo ni pod razno.

– Istina. Ona živi u svom svetu.

– Ko je došao od familije 1.1. majko Isusova?

– Tetka Gorica, njene ćeri i unučad.

– Iz Požege? De zezaš deda!

– Jok, eno ih svi su tamo, celu kuću zauzeli.

– Dobro idem se sredit i pozdraviti ih, posle moram sa Ninom po prase sutra za slavu obećao sam mu.

– Hajde sine, i treba tako, pomozi drugaru dat'  će sveti Ignjatije i tebi radosti onda.

– Znaš deda... Mislim da je meni radost na dohvat ruke već, samo da je uzmem konačno.

– Pa uzmi je sine onda. Još ovog Božića.

* * *

Prvi mu januar prođe s familijom i traženjem praseta za Ninu. Odnesu ga u pečenjaru pa malo i tamo zasednu sa poznanicima. Naveče se konačno vrati kući sav zgužvan, otušira se i sedne u fotelju tipkajući Suzani poruku.

– Jesi za kafu? Da odemo do grada?

– Kasno je za kafu, ali ako si za šetnju selom rado bih.

– Dolazim za deset minuta.

– Neka, ne moraš ja sam kod Tajane pa ću krenuti prema tvojoj kući, nađemo se na pola puta, može?

– Može.

Zagrljaj koji podele kada se vide sada im više nije čudan, nego jednostavno neizostavan. Ona krene polako pored njega, a on iz džepa izvadi dve čokoladice od kokosa.

– Kako znaš da volim ove?

– Špijunirao sam ti Fejsbuk.

– Ne sjećam se da to tamo piše.

– Ne piše, ali ima slika Tajaninog poklona za prošli rođendan.

– O, da. Natrpala je punu korpu čokoladica, pojela sam ih u Avgustu tek. Hvala ti Dušane.

– Suzo...

– Reci.

– Zaljubljujem se u tebe – kaže, a Suzana stane na mestu.

– Š.. Šta?

– Želim biti s tobom.

– Dušane...

– Nemoj mi sada reći da ti to ne želiš.

– Neću ti to reći jer bi slagala. Želim to od dvanaeste godine.

– Dvan... Čekaj...

– Dušane trajalo je to puno duže. Na videlo je izašlo dve, tri godine kasnije.

– Ali, nisi mogla biti zaljubljena u tim godinama Suzana to je...

– Nemoguće? Jeste, ali vidiš i nije.

– Sad mi je još gore.

– Bez razloga. Ja znam da su mnogi momci u selu zaljubljeni u mene i javno i kradom, i ne brinem se zbog toga. Ti nisi nikada ništa znao što bi tebi bilo loše zbog toga? – Kada kaže kako su u nju momci zaljubljeni kao da mu udari šamar. Ljubomora ga obuzme u jednoj sekundi i oseti strah da bi neki od njih mogao da je uzme sebi.

– A, ti, šta ti osećaš prema njima?

– Kome?

– Pa tim... momcima.

– Dušane... Šta ti u rečenici da volim tebe nije bilo jasno?

– Zašto onda odbijaš činjenicu da se ja zaljubljujem u tebe? Da sam zapravo već zaljubljen u tebe?

– Zato što to nije moguće. Nisi dovoljno vremena proveo sa mnom da bi se tako osećao, nisi me dovoljno upoznao da bi...

– Dovoljno je! Neke se ljubavi jednostavno dese Suzana, one suđene, one zapisane.

– A, mi smo zapisani?

– Ne volim kada se ovako otimaš onome što želiš.

– Ne znaš ti šta ja želim.

– Znam! Želiš mene. Zar nije tako?

– Jeste Dušane, tako je. Želim tebe. Uvek sam te želela, ali ne želim tebe iz sažaljenja prema meni, ne želim tebe kojeg nisam zaslužila ja sama svojim trudom.

– Ti si luda ženo! Ne trebaš me zasluživati. Suzana... Zavolio sam tvoj pogled i osmeh i dobrotu; tvoju dušu, sve što jesi. Tako brzo, tako naglo. Zavoleti tebe bilo je kaše nego udahnuti vazduh.

– Dušane šta to govoriš?

– Govorim da te nisam poljubio, da te nisam dirao kako treba, da te nisam imao kako spada, a zavolio sam te. Uzela si mi dah iz grudi kada sam te prvi dan vidio na groblju, uzimala si mi razum svaki put kada smo se sastali. Uzela si mi srce one noći na snegu, a ja ga ne želim nazad Suzo. Želim da ga imaš.

– Govoriš mi da...

– Da te volim. Volim te. – Suzana ostane bez daha, pa zajeca i suze se sliju niz njene obraze rumene od hladnoće. – Ne, nemoj, molim te nemoj da plačeš.

– To nije istina. Zašto ovo radiš Dušane? Osvećuješ mi se zbog Slavice? Zašto meni?

– Šta govoriš? Ne radim to. Rekao sam ti da te volim, kakva osveta, kakvo šta?

– Bukvalno me ne poznaješ ni deset dana i govoriš mi da me voliš?

– Istina je.

– Nije istina. Lažeš da me povrediš, jer znaš da to možeš.

– Suzo ne lažem te. Kunem se svime što imam.

– Ne kuni se dok me lažeš Dušane. Neko to gore sve gleda.

– Suzo... – uhvati je za ruku, ona se otme.

– Nemoj – samo izgovori i brzim koracima odžuri niz ulicu ostavljajući ga na sred ceste izgubljenog i u neverici. Prvi put je nekoj ženi rekao da je voli, nijednoj nije nikada. Ni Slavici, a bio je u nju zaljubljen. Rekao je njoj, iz svog srca izvukao istinu, a ona je uverena da je laže.

– Nisam slagao Suzana! – vikao je za njom dok je zalazila za ćošak. Nije htela da ga čuje, nije htela da mu poveruje. Slomio se poput suve grane u samo jednom trenutku.