Ovog Božića🔚

6

 – Izvini Dušane danas stvarno ne mogu da te vidim. Imamo goste celi dan. Stric Branko je došao iz Rume i strina i deca. Ako si sutra u kafiću videt ćemo se na dočeku. Bit ću tamo sa drugaricama. Izvini još jednom.

Čitao je tu poruku minimalno sto puta i duvao kao besan vepar. To ponašanje nije promaklo ni njegovim roditeljima, ni sestri i šogoru, a pogotovo ne baki. U jednom trenutku su svi seli za kuhinjski stol i bez reči zurili u njega. On otpije svoj čaj pa ih pogleda svakog ponaosob.

– Ovo je jezivo. Šta vam je svima? Šta me gledate tako?

– Gukni mali, šta je u pitanju?

– Kakvom pitanju? O čemu ti stari?– Baka namigne, pa dohvati staklenu flašu s rakijom i krene sipati u svoju čašicu.

– Mama, ostavi to ne smiješ piti! – Dušanovi roditelji u glas je opomenu, a ona samo otfrkne.

– Ma šta ne smem, koga je ub'la čašica rakije, hajde bež'te tamo oboje! – popije ju na eks pa se malo primakne Dušanu. – Je l' Suza?

– Što Suza? Kakva sad Suza? – Tata koji naravno nikad pojma o ničemu nema nađe se iznenađen.

– Šta sine koja Suza? Pa Suza mala, Milinkovićka.

– Šta je s njom?

– Sviđa mu se. Vid' ga, pati tu k'o udovica na saharani.

– Bako molim te, nemoj s tvojim usporedbama.

– Dušane... – otac ga opomene grubim glasom – Dušane ne možeš to. Ti znaš da je ona pokojne Slavice sestra, nije u redu od sela sine.

– Ma jebalo te selo Tošo! Kakvo selo ćuti tu. – Sad baka sukne na sina. – Suza je njega oduvek volela još dok je zvrk bila. Slavica ga samo iskoristila. Znamo to svi, nemojte se pravit blesavi sad. A, on je malo proveo vremena sa curicom, i vidi ga. Zaljubio se duša babina!

– Bako nisam se zaljubio... – kaže, pa automatski zatvori usta dok ga ta rečenica šamara po licu. Svi ćute, a baka se samo nasmije i zavali u stolicu.

– Evo ga, sad mu dolazi iz dupeta u glavu. Gledajte kako mu nadolazi...

– Dušane... – Dragana ga tiho pozove.

– Ja... Ne. Ma ne. Hajde nemojte me gnjaviti, šta ste me najašili?!

– Dušane nemoj da ti padne napamet da se spanđaš s tom malom.

– Molim? – očev ton mu se ni malo ne dopadne. – Šta si ti to sada rekao stari? Je l' ti to meni možda planiraš odrediti s kim ću ja da se spanđam?

– Ne, samo nemoj s njom ona je Slav...

– Ona nije ništa! Prestani govoriti da je ona Slavičina sestra. Pa šta ako jeste? Je li zbog toga kužna? Gubava? Što? Ne valja jer je u srodstvu s njom?

– Nisam to mislio. Ima sto cura u selu, ima ih u Beču milioni, nemoj s njom svi će usta s tobom ispirati.

– Uh, ma zatvori ti ta svoja Tošo, ostavi malog na miru – Baka zamahne prema sinu ne bi li mu pljusku preko usta razlepila. – Jebalo te ovo selo i šta iko od njih misli. Neka uzme momak svoju sreću i neka ide u beli svet. Neće valjda ovde da se skućava u ovoj bedi. Niti će da ženi neku odande. Njemu treba naše čedo seosko, puno ljubavi, dobrote. To može samo u Suzani da nađe jer ona njega ceo život nesretnica čeka.

– Vi niko niste normalni! – Otac ustane sa stolice besan. – Vi hoćete reći da je ovaj klipan došao ovamo nekidan, zaljubio se u pokojnicinu sestru i da bi da je ženi sada? Ludi ste!

– Neće niko nikog da ženi Todore smiri se – majka ga uhvati za ruku. – Nije Dušan budala, zna on sam da odluči o svom životu, a ti ne treba da se mešaš u njegove odluke. Ti ne poznaš malu Suzu, to je sam anđeo s neba sišao, bolju od nje naš sin nikad naći neće Tošo.

– Ne smije se Marija, pa nije od Boga u redu.

– Ma kakvog Boga! – sad i baka ustane na noge stare i skršene. – Taj je Bog njih i spojio. Taj je Bog nju čuvao od svih koji su je hteli uzeti za sebe, a veruj ovoj staroj babi bilo ih je matere mi moje. S razlogom je ona još ovde i baš sada je i on došao prije nego ta duša ode iz sela. S razlogom ste svi sada ovde, a to je da blagoslovite tu ljubav što će da se izordi.

– Ovde smo svi mama jer si ti završila u bolnici, jer si bolesna i brinemo se za tebe. Nismo ovde zbog Dušanovih ljubavnih avantura.

– Nemaš ti pojma Tošo, nekad se pitam kako si uopšte moje dete kad blagog pojma o ničemu nemaš.

– Pa ti si me odgojila, ti se zapitaj... – Dušan stegne oči i dlanove preko ušiju pa drekne da svi začepe.

– Šta je ušlo u sve vas majko mila Božja? Nije mi ništa. Dobro sam. Nikada bolje nisam bio. Da, tužam sam jer je neću videti do sutra, a htio sam. Okanite se mene i mog života, ni ja se u vaš ne petljam. Čim ste nogom kročili nazad u selo, odmah se ono u vas vratilo. Jeste se svih ovih godina u Beču pitali šta će reći selo za bilo šta? Jeste razmišljali o ičemu? Je l' vas bilo briga šta radim, gde sam i s kim? Nije! Sad ste ovde i opet ste svi isti kao da nikada niste otišli. Brinete šta će selo reći, a ja sam dopustio da i ja u jednom trenutku to pitam sam sebe, budala! Zabole vas šta ću i kako ću. Stari ako hoću sutra da je ženim ti ima da ćutiš i kažeš bravo sine, čestitam, ako neću nikad da se ženim ima da kažeš dobro sine to je tvoja odluka, a ne da mi govoriš kako ja ne smem, kako je od Boga grešno da volim onu koja voli mene. – I onda stane, pa stegne šaku. – Jebem ti! – Uzme jaknu sa stolice, telefon, ključeve od kola i izađe van.

***

Ne ode autom na kraju, jer zna da će popiti, lakše će peške do kuće doći kasnije. Putem do kafića shvaća da je rekao da je voli i pita se je li to bilo u afektu, ili je to stvarno iz njega izašlo?! Zna da je zaljubljen u nju, oseća to u sebi, iako ne veruje da je to uopšte moguće da se dogoditi tako naglo i brzo. Pilazeći kafiću ugleda popa ispred kuće kako ispraća neke goste. On mu mahne i Dušan produži korak, pa kada dođe do njega pruži mu ruku i pozdravi se.

– Oče Ljubomire, dugo vas nisam vidio.

– Porastao si momče, vidim dobro ti ide u Beču. Postigao si slavu, ako, ako.

– Ne žalim se Oče, da je bolje ne bi valjalo.

– Uvek može bolje sinko, uvek. Treba težiti boljem, jačem, mudrijem. Dokle god imamo snage da si postavimo više i pravičnije ciljeve i ispunimo ih znamo da nam život ne prolazi uzalud.

– Istinu kažete.

– Znaš Dušane, moram ti reći... Milinkovići nakon Slavicine smrti više nikad nisu bili oni ljudi. Kao da su skupa s njom umrli.

– Znam Oče, rekla mi je Suzana.

– Anđeo naš divni. Žalosno je što joj tako život prođe s njima dvojma. Nisu nastavili za nju živeti, nego su je ostavili da se sama odgaja, da se bori. Da sama prebrodi sestrinu smrt. A, ona se hrabrica izdigla iznad svega, a znaš li zašto Duško?

– Ne, zašto?

– Zato što je sebi postavila visok cilj koji još uvek pokušava dosegnuti. I radila je na sebi, na sve načine se trudila da bude što bliže ostvarenju, a sada evo kad te vidim ovde...

– Šta?

– Ništa, nadam se da će da ostvari sve što god poželi. Zaslužila je.– Dušan ga pogleda bez reči, on skrene pogled.

– Vi znate Oče Ljubomire, zar ne?

– Šta?

– Znate da me Suza voli?

– Mi sveštenici znamo svašta, to nam je posao. Poznajemo svoje vernike u dušu.

– I šta mislite o tome, je li grešno od Boga da budemo skupa nas dvoje?

– Zašto bi bilo?

– Pa zbog Slavice.

– Nje nema godinama Dušane, jedno čisto srce treba drugo, ti sam odluči što želiš i da li želiš. – Pop se okrene ka svojoj kapiji pa zastane. – I nemoj da te nema slučajno za jutrenje po Badnjak. I u koloni skupa sa ostalima, nemoj da me izneveriš. – Dušan se nasmije na sto.

– Naravno da neću, jedva čekam Badnje veče.