Ovog Božića🔚

2

Dva dana su prošla otkako se Dušan vratio u selo. Prošli su nekako neprimetno uz porodicu, baku, dedu, ručkove, druženje. Navraćali su i ovi i oni, bukvalno dva dana po dolasku nije iz kuće izlazio. Dvadeset i četvrti je Decembar meštani katoličke veroispovesti i cela država proslavljaju Badnji dan, a on se konačno sredi i krene polako peške do jedinog seoskog kafića koji eto nekako ipak ostade da radi sve ove godine otkako je otišao. Prođe svoju ulicu, pa se spusti na stazu i lagano glavnom ulicom kroz ugaženi sneg šeta gledajući sve kuće pored kojih prolazi. Ništa se nije promenilo. Neke su fasade malo okrečene, mnoge su kuće propale jer nema ljudi da u njima žive. Svetlo u sobi koja je nekada pripadala Slavici u njihovoj kući je ugašeno, a svetlo televizora dopire kroz sitne otovre na spuštenim roletnama s prozora dnevne sobe. Dušan zastane, ali ne pomisli na Slavicu u tom trenu, pomisli na Suzanu i na ono što je rekla. Kad mu te reči prođu glavom oseti neku težinu u stomaku, neki pritisak koji ne može objasniti. Nastavi hodati još tih pedeset metara do kafića, pa kako se približi vidi dosta stranih auta na parkingu i čuje glasnu priču, smeh i viku. Otvori vrata kafića, a priča na trenutak zamre i sve se glave okrenu ka njemu.

– Mile jebote pa to si ti! – Slaviša prvi skoči, pa ga zagrli, a onda krene opšti haos. Srce mu je u tom trenu za tri broja veće, dok grli svoje poznanike i prijatelje s kojima se od odlaska čuje samo preko mreža ponekad.

– Nemojte vi na našeg Dušana, nije on više Mile za vas sise jedne seljačke, to je gospodin igrač uglednog bečkog fudbalskog kluba; kako se ono zovu te nesreće, ah da veoma maštovito Austria Beč! – smijeh se prolomi kafićom, Dušan im pokaže srednji prst. – Hajde popij s nama brate konačno smo svi opet skupa.

* * *

Kako je i slutio da će biti svi odreda okretali su ture, pričale su se i stare i nove priče, pevalo se i smijalo vrlo glasno. Spotrašu kakav jeste u jednom trenutku bilo je previše dima, pa je skupa s Branetom s kojim je delio školsku klupu celu srednju školu izašao malo van. Seli su na klupicu ispred spomenika palom junaku Vasi Đurđeviću, trpajući ruke u džepove kaputa jer nekakav hladan vetar okrenuo je baš na tu stranu. U velikoj sali doma kulture bila su upaljena svetla. Brane spazi njegov pogled koji je uprt u velike prozore.

– Ko je gore u deset naveče?

– Folkloraši ujutro imaju neki nastup. Putuju deca ubi me ako znam da li u Šid ili u Palanku, pa imaju generalnu probu.

– Kako ti znaš o folklorašima i gde idu i gde igraju?

– A brate kako ne bih znao, jesam li ja striko jednom folklorašu ili nisam čoveče?

– Daj zezaš, Mitar igra foklor? Pa šta bi sa odbojkom?

– Ma... Shvatio je da je lakše ovde uhvatiti cure, znaš kako je kad se svi u kolo pohvataju. Cure vole folkloraše isto koliko i fudbalere.

– Ma kako da ne.

– Nemaš ti pojma, kod vas po Beču niko ne igra folkor pa ne znaš da su muški igrači popularni uf.

– Lupetaš gluposti. Što ti onda ne igraš ako je tako?

– Da stignem od posla igrao bih, ali građevina ne ostavlja vremena ni snage za igranje brate.

– Zašto si ostao Brane? Što nisi otišao?

– A, kud da idem Mile? Da ostavim ovih mojih dvoje bolesnika? Svaki im je dan sve gore, ne mogu se više sami poslužiti. Snajka pomaže, Stanko dođe, ali oni imaju svoju kuću i svoju porodicu i poslove. Deca su tinejdžeri brate trebaš ih odvoziti, dovoziti, škole, sekcije, ovo, ono. Neko se mora za starce brinuti.

– A, ti se nisi oženio još uvek ne znam šta čekaš.

– Koga da oženim ovde Mile? Niko nije ostao da valja. I ovde ti se sve promenilo, cure vole lovaše, žele neki drugačiji život. Neće nijedna na selo, a ove iz sela neće nas, znaju nas brate celog života, svi smo od rođenja skupa, nema tu ljubavi i strasti sve bratsko sestrinski odnosi. Veruj mi od... od Slavice i te ekipe niko nije ostao ovde. Od cura mislim.