Ovog Božića🔚

3

Božićni ručak kod ujne Ivanke uz rodbinu prođe veselo, a Dušan im svima bude Božićna radost jer svi su nekako i dolazili, ali on otkako ode, sad evo prvi put. Ivanka je zapravo nekako bila više kao baba ujna, jer je bila ujna Dušanovoj majci, a njima tako neka baba onda. Mada su je oni i Dragana uvek zvali ujnom, a deda ujku samo ujkom. Njih su dvoje mešanog braka, ali oduvek se vole i poštuju i jedne i druge običaje, pa se tako u njihovoj kući slave dva Božića, dva Uskrsa i krsna slava. To je tako u ovom selu, svi žive jedni s drugima u miru i slozi, poštuju sve vere, ali i uprkos tome selo nestaje, mladi odlaze, stari umiru, novi naraštaji ne dolaze. Baba ujnina kuća nekako je ukoso u odnosu na Suzaninu i Slavičinu, a kroz prozor dnevne sobe vidi se kuća sasvim dobro. Dušan primeti Suzanu kako čisti sneg što je preko noći napadao i još lagano pada. Može se zakleti da je ona lopata teža od nje same, ali ona čisti ispred kapije i celu ćupriju da auto može stati na očišćeno. Nagurava sneg u kanal, na već nagruvano brdo. Kaže svojima da bi malo prošetao, pa uzme svoj kaput, obuče se i izađe van. Pređe cestu i krene prema njoj. Kada ga vidi ona se nasmeši, pa se nasloni na lopatu.

– Zdravo Dušane.

– Zdravo Suzo. Vidim vredna si.

– Šta me špijuniraš od Ivanke sram te bilo!?

– Ma nije, sedio sam do prozora vidim patiš se, pa reko da pomognem.

– Je, sad si došao kad sam sve očistila.

– Izvini da sam prije vidio došao bih prije.

– Jesi preživio susret sa društvom?

– Jesam. Dobri su to momci. I ljudi. – Suza se kratko nasmiješi – Nisam znao da vodiš folklor za decu.

– Još kratko, dok ne odem. Nije niko hteo da ih vodi, a dece ima, vole da igraju.

– Čuj, hteo sam te pitati...

– Pitaj. – Oči joj sjaje ispod dugih trepavica koje se naziru podno rubova žute kape, a Dušanu se u tom trenu baš te oči učine kao dva mala, sjajna sunca na ovoj hladnoći jer od njih oseti toplinu u obrazima.

– Božić je danas, mislio sam ako nemaš nekih obaveza da možda... Prošetamo po gradu. U centru i to.

– Ja da šetam s tobom? Jesi siguran da to želiš?

– Da. Zašto? Osim ako ti to ne želiš.

– Dule, nemoj misliti da zbog Slavice imaš neku obavezu prema meni. To sve što je bilo, bilo je i prošlo, žao mi je što se sve to dogodilo, što ti je slomila srce, što sam ja kriva i ...

– Nisi ti kriva. Nije zbog nje. Ne moraš ako ne želiš, mislio sam... – ona pogleda na sat, pa uvrne nosom.

– U pet putujemo za Šid na taj nastup s decom. Sada je skoro tri. Išla bih, ali onda bi morali preleteti centar bukvalno. Možda da ostavimo za sutra. Ako želiš.

– Sutra je odlično – Dušan ispali kao puška. Ona razuvuče osmeh.

– Onda može sutra u ovo vreme na ovom mestu.

– Dogovoreno. – Suza se okrene i krene unutra sve gledajući u njega i ne gladajući gde ide.

– Onda do sutra. – Zatvori kapiju, on strpa ruke u džepove, pa odmahne glavom. Okrene se i krene nazad ka ujninoj kući pa vidi kako se zavesa brzo namestila. Shvati da su verovatno svi visili načičkani na prozor da vide šta se događa i nasmije se.

– Selo ostaje selo.

* * *

Ostatak dana i večer Dušan provede sa drugarima u kafiću. Sazna da Nino ima sina, da su Toni i Goca kupili kuću u dalekoj Irskoj, da Vitina žena očekuje blizance koji će im stići u Martu i još mnogo toga o ljudima o kojima je dok su se u selu družili znao većinom sve. Prekore ga što nije dolazio sve te godine, ali kažu i da ga razumiju, ipak je njega odavde oteralo sve ono što se dogodilo, pa razumiju da mu se smučilo i selo i sve. Usput spomenu i Suzanu, kako je porasla u pravu lepoticu, kako Bogu hvala nije ni slična sestri i da ih ona iako nisu bili njeno društvo nego Slavičino sve uvek poznaje, pozdravi, popriča. Sve dok su oni o njoj pričali Brane ga je gledao ispod oka, jer znao je šta se Dušanu po glavi mota, bolje nego je Dušan to sam znao.

Tu noć nije zaspao do četiri u noći. Okretao se na sve strane, sećao onog vremena kada je bio sa Slavicom, i nekako tek tada, u nekom zabačenom delu mozga i sećanja pronalazio je delove slika na kojima je vidio Suzanu. Uvek je skrivala pogled od njega, dok je grlio i ljubio Slavicu po vratu, dok je ona sedela u njegovom krilu, većinom u njenoj sobi gde su se znali okupiti. Ako bi se tamo i našla, Suza je uvek bila ozbiljna, brzo bi prošla pored vrata ili samo izašla van iz kuće. Setio se kako ju je Slavica znala vikati i zezati, nazivati svakavim imenima. Onda na to nije obraćao pažnju, a sada se eto toga nekako sećao. Nije mogao ni zamisliti kako se u tim trenutcima osećala ta devojčica. On bi bio slomljen da je to doživio, a tada je već bio odrastao čovek. Da je bio njenih godina, osećajan kakav jeste verovatno bi se raspolovio. Dođe mu u srcu teško zbog prošlosti, zbog toga što je toj lepoj devojci tada bilo tako loše zbog njegove sreće. Da je znao da njegova sreća kida to mlado devojačko srce prekinuo bi sve to sa Slavicom daleko prije nego je ona to sama učinila. I onda se seti te večeri kada se s njom zakačio jer se napila kao smuk u kafiću i krenula sa Milicom i Borkom u grad u diskoteku. Psovala ga i govorila mu da je ništa, da joj on neće govoriti gde će ona ići ni šta će raditi, i da crkne, a onda negde na Krivoj bari njihov se auto nabio u kamion. Slavica je vozila i na mestu je poginula, Milicu i Borka jedva su vatrogasci izvukli sa zadnjeg sedišta. Njemu je pola ruke odsekao lim od auta, ona je ostala hodati sa štakom jer su joj obe noge bile zgužvane. Osećao je krivicu zbog toga što je bio mek i što nije sprečio Slavicu  da te večeri sedne u auto, a duboko u sebi je znao da je i ne bi mogao sprečiti, jer bila je takva kakva jeste. On njoj nikada ništa nije značio, samo je dobro glumila da bi postigla šta je htela.

– Ona te nije bila vredna... – Suzine reči odzvonile su kroz noć, a onda je to konačno nekako shvatio. Kada su Slavicu pokopali bolelo ga je, volio ju je iako ga je povredila, nikada ne bi poželio da umre ni da joj se nešto loše desi. Zato je otišao, ostavio je u prošlosti, stvorio sebe novog, novi život, uspehe koje je nizao, karijeru. A, sada u ovih par kratkih dana zna da postoji neko ko ga je u to vreme kada nije imao ništa volio baš takvog i da bi ga možda ta lepota mogla voleti i sada. I pokopa Slavicu tog trenutka ponovo i potpuno, da bi prestao da gleda na Suzanu kao na Slavičinu sestru, nego da je pogleda onakvu kakva jeste. Ona nije Slavica. Ona nema ništa njeno osim koje kapi krvi. Ona ga je volela, Slava ga je iskoristila i slomila. Slavica je ta koja je nanela bol i njemu i Suzani. A, on ju je zaboravio. Otišao je ni najmanje ne razmišljajući o maloj Suzani, Slavičinoj sestri, jer bila je baš to. Samo njena sestra, niko bitan u njegovom životu. A, on je u njenom to sada zna bio najbitniji.