Ovog Božića🔚

11

Ostali su uz vatru Badnjaka još dugo nakon što je grana izgorela. Stari kuvar Perica pekao je girice u amfortu kuće, odmah pored crkve. Siniša, Vera i Lazar kuvali su vino, čaj i rakiju, a muzika je svirala iz zvučnika i terala mlada tela da se vesele i igraju. Suzana je prišla Dušanu i uhvatila njegovu ruku. Tog trenutka je nije bilo briga ko će da ih vidi ni šta će im reći. Kad je spleo svoje prste s njenima i privukao je sebi u zagrljaj, zaboravila je na sve, za nju svi ti ljudi okolo uopšte nisu postojali. Nije bilo osobe u ovome selu koja nije znala da je pokojna Slavica bila Dušanova cura i da je poginula kad su se rastali, tako da su sada svi videvši kako taj isti Dušan grli njenu sestru ostali raširenih očiju i tiho šaputali između sebe.

– Nemoj da te bude briga za nikoga od njih – on je šaputao na njeno uvo pokriveno crvenom trakom. – Neka šošore to im je posao. – Jedino su njene drugarice smijuljeći se sretno skaktutale i pokazivale da su srećne zbog toga što vide. Brane im je nazdravio dižući čašu kuvanog vina prema njima i pogledao gore u nebo, zahvaljujući Bogu što su se konačno bez straha dodirnuli javno. Nisu se odvajali celo veče, pričali su, grlili se, on je utiskivao poljubce u njenu kosu, ruke, vrat. Nije uzeo njene usne koje je tako žarko želio, jer nije hteo celom selu pružiti predstavu. Prvi poljubac s njom želio je samo za sebe, želio ga je zapamtiti i čuvati u srcu ostatak života, iako je znao i osećao da će nakon njega od nje dobiti još bezbroj i pružiti joj isto toliko. Srce mu je bilo mirno i u isto vreme ludo, osećao je neopisivu tišinu koja je ubila sav onaj nered koji ga je davio zadnjih dana. Dok je ona bila uz njega, dok su je njegove ruke držale činilo mu se da je neki posve drugi čovek. Da može ako poželi u svemir da odleti mašući rukama dok nju nosi na svome ramenu. Plašila ga je tolika količina sreće koju je osećao, bojao se da se nešto loše ne dogodi jer zna da uvek mora biti ravnoteže, ali kada je zvono s crkve pozvalo na ponoćnu liturgiju Suzana mu čvrsto stegne ruku i povede ga unutra. Prostor male crkve pun je kao kutija šibica, a gore se ne može jer obnavljaju zidove. Suza se provuče ispod špage koja služi kao opomena da se gore ne penje pa ga povuče za sobom.

– Gde ćeš gore ne smije se?!

– Ja smijem. Dođi Dušane ovde gore nikog nema. – Uspnu se uskim stepenicama gore, prazno je nema ikona koje su tu stajale ni stolića na kojima pevači iz hora drže svoje tekstove. U ćošku je kanta s krečom i jedan stvrdnut valjak, ali svjedeno je lepo dok svetlo velikog kristalnog lustera osvetljava celu crkvu i neke posebne zrake se odbijajući od zlatne okvire ikona igraju na podu pod njihovim nogama.

– Ako nas neko ovde uhvati gotovi smo.

– Dušane... Ponoć je prošla što znači da je Božić.

– Istina. Hristos se rodi Suzana.

– Vaistinu se rodi. I nije samo Božić Dule, moj je rođendan. – Dušan se nasmije, pa posegne rukom u džep svog kaputa.

– Znam curice, nisam zaboravio. Izvoli i srećan ti rođendan. Neka bude prvi koji ćeš provesti sa mnom. – Suzana gleda u kutijicu pa pruža prste koji drhte prema njoj.

– Dušane, šta je ovo? Kupio si mi poklon?

– Još nekidan. Nadao sam se da ću ti ga moći dati i... čestitati kako spada.

– Šta je unutra Dušane, strah me da otvorim.

– Otvori slobodno. Nešto što želim da imaš za sada. A, ono što planiram da ti dam malo ćemo sačekati. Dok ne stanemo na noge sa svim ovim. – Suzana raširi svoje krupne, sjajne oči pa drhtavim rukama otvori kutiju. U njoj leži narukvica od belog zlata na čijoj su pločici ugravirana slova D i S i 2014. Suze radosne kapnu joj iz oka.

– Dušane... Ovo...

– Samo sam želeo da zapamtimo. I ti ja. Šta god da bude kasnije. Da zapamtimo vreme kada si mi rekla da me voliš. Kada sam ja to isto rekao tebi. Kada si mi ušla u život nekako ispočetka i kada sam ti ja svoj predao u ruke, jer Boga mi osećam da jesam. I nikad neću znati šta je ovo između nas, kakva je to magija i kakva sila, ali prihvatam je i grlim svim srcem baš kako ću grliti tebe dok god to budeš želela. Vidi... – malo podigne rukav, a narukvica zasja s njegovog zapešća. – Imam i ja istu tako da... – Ona skoči pa ga zagrli i izljubi mu obraze i čelo i nos i oči.