Ovog Božića🔚

10

Kad osvanuše prvi zraci zore na Badnje jutro momci i mladići već su bili okupljeni ispred crkve. Sa čašicom rakije nazdravljali su i terali hladnoću čekajući da grupa krene u šumu po drvo badanjaka. Dušan je stajao sa Slavišom i Branetom i nekoliko seoskih momaka kada je pop Ljubomir izašao iz crkve u pratnji svog sina Radovana i još nekoliko dečkića i rekao da je vreme za krenuti.

Pešačili su bukvalno od jednog do drugog kraja sela, do šume, pa se svi skupa kroz nanose snega probili do velikih hrastovih drveća. Tu su popili po još jednu rakiju, i kad je pop očitao molitvu Slaviša se uspeo na drvo i odsekao dve velike grane. Dušan je uživao u svakom trenutku, ovo mu je svih ovih godina strahovito nedostajalo.Ovaj osećaj koji prožima telo na hladnoći šume i ispunjava ga nekom nebeskom radošću, ne može se s ničim porediti, niti se može opisati rečima. Nosili su grane nazad sve do crkve, jednu će narod okidati da ponese grančice kući osveštane i poškropljene svetom vodom da im čuva kuću do idućeg Badnjeg dana, a drugu će pop Ljubomir zapaliti na vatri kao i svih godina prije.

Na posnom doručku popije se i vina i pojede svih delicija koje su žene spremile, a deda Božo gledajući u sjaj žižka u gustoj žitom okruženoj čaši punoj vina i ulja podseti Dušana da kad bude imao svoju kuću i svoju porodicu on ove običaje mora da nastavi. Da ne dopusti da ga veliki grad otme onome što u krvi nosi i da slavi sve kako treba. Da od Toše slavu preuzme kad ovaj onemoća, da unosi slamu u kuću na Badnje veče, da bude domaćin i poštuje rad koji njegova žena uradi za te praznike, jer narade se one za njih deset muških tada.
Muškarci se oko ručka pobrinu za kuvanu i mirisnu riblju čorbu od Dunavskih šarana, a žene ispeku sočne komade te fine ribe i naprave salate. Umese česnicu za dan Božića stavljajući jedan novčić unutra, a baka kao baka namingne Dušanu kad hleb bude gotov znajući da će novčić on i ove godine naći kao nekada što je znao.

Popodne stave prase da se vrti na ražnju, a Božo i Tošo ostanu da paze kada Dušan ode u kolonu da pronesu Badnjak kroz selo, a Dragana i Vojkan, s mamom i bakom odu pred crkvu na službu i paljenje badnjaka.

Od detinjstva je to voleo, lepši mu je uvek bio Badnji dan nego Božić,a provesti Badnjak selom uz pesmu i muziku je poseban događaj. Dočeka ih pesma pred crkvom, okupilo se celo selo, i staro i mlado i tako je bilo celog njegovog života. Prošao je fazu kad je mali stajao kraj vatre, pa kada je bio dečarac, pa momčić, pa već formiran muškarac. Danas ovde stoji kao potpuno odrasla osoba na pragu tridesete, ali njegovo srce igra istim žarom kao kad je bio dete. Miris kuvanog vina i rakija dopre mu do nosa, pa spazi postavljen stol na kojem se dele čaše, a u kutijama su sve posna peciva da ljudi i deca malo prezalogaje. Iz zvučnika trešti muzika, i peva se: Božić je, Božić je, pucaju prangije, i česnicu baka sprema, a mene tamo nema...Deca s druge strane crkve bacaju petarde, dok ih narod rasteruje, a sve to skupa vrtlog je emocija za Dušana. Pokaje se što nije dolazio zadnjih godina, jer zna koliko bi mu srce bilo puno da je bio ovde, a ne tamo u pravoslavnoj crkvi s ljudima koje ne poznaje. Krene ka stolu da uzme vino i tu je ugleda. Obasja ga sunce sjajnije i vrelije od vatre Badnjaka kada spoji pogled s njegovim i nasmije mu se.

– Suzana...

– Dušane.

– Tako te lepo videti.

– I tebe. Hoćeš vino? – pita ga i pruži mu čašu, on uzme. Ma i otrov bi iz njene ruke uzeo, dok ne trepće gledajući je tako prelepu, sa crvenom trakom u kosi preko ušiju.

– Suzana, možemo li razgovarati?

– Možemo. Samo da Jelena dođe da me zameni ok?– Dušan kimne pa uzme još jedno vino i ponese Vojkanu. Stane pored njih kraj vatre dok Dragana plače.

– Šta ti je ženo, šta plačeš?

– Pa vidi ovo Dule, vidi kako je sve lepo, svake godine dolazimo od sada briga me kad možemo kad ne možemo, nećemo više ovo propuštati nema šanse.