Zakovan za zemlju u četiri zida
bez sunčevog zraka da razbije tamu
slušam, opažam u mraku dok kida,
cepa svaka moja mis'o sebe samu.
Nedovoljno prostora da napravim pokret.
Prigušeni snovi sa javom se bore.
Kad nad mozgom srce napravi preokret
ne ožive snovi, nego noćne more.
Zbog hladnoće telo prestade da živi,
a hrapave ruke skrštene zamreše.
Bride moje kosti. Usna mi se krivi
u ciničan osmeh. A kad prsti reše
da se skupe, mrtvi od očaja stanu.
Tama ih proguta i pre no što krenu.
Samo oči katkad u tom mraku planu,
prikažu na zidu prigušenu senu.
Po mraku, hladnoći, beskonačnoj jami,
gde me svaki trzaj bez milosti grebe,
tu smo moje misli i ja večno sami.
Tu kopam po prošllosti. Tražim... tražim sebe.
YOU ARE READING
Imaš li trenutak ogorčeni svete?
Poetry"Imaš li trenutak ogorčeni svete?" je zbirka pesama u kojoj pišem o ljudima, njihovom odnosu prema sadašnjici i strahu da se suoče sa realnošću. Komformizam i spajanje sa masom postao je trend 21. veka, kao i opšta nezainteresovanost ljudi za pravim...
