𝑆𝑎𝑚𝑜 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑁𝑗𝑒𝑔𝑎 ✅

•42•

"Obećavam da ću doći do kraja iduće sedmice", Danica me zagrli uz osmeh, a ja čvrsto prihvatim taj zagrljaj.

"Jedva čekam da mi dođeš. Naći ću ti nekog Rusa pa da se i ti skrasiš", nasmeje se, pa pokuša da shvati šta se krije iza mog raspoloženja.

"Samo nemoj da bude kao Feđa", namigne mi, pa primetim kako Feđa prevrće očima.

"Idemo li?", nervozno me pita već peti put, a ja klimnem glavom. Pozdravim se sa Danicom još jednom, pa krenem sa Feđom ka ulazu u avion. Smestimo se na naša mesta, a ja ponovo završim pored prozora.

"Htela si nešto da mi kažeš sinoć, ali sam te ja prekinuo zbog snega", kao da se najednom setio toga, a ja više nemam onu hrabrost od sinoć.

"Ništa bitno."

Blagi osmeh se nacrta na mom licu kad mi misli odlutaju na poljubac od sinoć. Istina je da se ništa posle toga nije desilo, ali ipak to je bilo sasvim dovoljno.

"Šta je razlog takvog osmeha?", posmatra me ispitivački, a ja slegnem ramenima.

"Setila sam se nečeg, pa zato. Kako ti se čini Srbija?"

"Lepo je, ali moramo kući. Sezona mi počinje."

"Znam. Mislila sam doći na neku utakmicu, jer odavno nisam. Koja vam je prva?", pitam ga veselo, a on mi u trenutku uništi raspoloženje.

"Zapravo ćeš biti u Saratovu, tako da ništa od toga", kaže kao najnormalniju stvar, a ja ga pogledam šokirano. Čini mi se da ga je zbunila moja reakcija.

"Zašto me gledaš tako? Ako mene sećanje dobro služi, ti i ja imamo dogovor. Ne mogu da brinem kad sam na terenu i sigurnije je da budeš kod njih."

Nije da nije u pravu, imali smo dogovor. Samo što sam ja mislila da su se stvari promenile od tad. Bez reči se okrenem ka prozoru, pa tužno uzdahnem.

"Ma daj, Ana, zar ćeš ponovo da se duriš? To je za vaše dobro", nastavi da se pravda, a ja ga pogledam na trenutak. Pa naravno, mene pošalje kod njegovih roditelja, a onda može da radi šta hoće. Pokušam da izbacim misli o mogućoj drugoj devojci, koje mi se sve češće vrte po glavi.

Trgne me iz mog sveta spuštajući svoju ruku na moj obraz. Okrene moju glavu ka sebi, pa me pogleda zabrinuto.

"Šta se dešava? Što si se odjednom ućutala?"

Slegnem ramenima ni sama ne znajući šta mi se dešava. Zašto moj mozak mora da mi pokvari svaki trenutak sreće? Skloni ruku i nasloni se na svoje sedište.

"Da je meni znati šta se dešava u toj ludoj glavi", tiho promrmlja, ali ga ipak razumem. E moj Feđa, to ni ja ne znam.

Tišina potraje tokom čitavog leta, pa jedva dočekam izlazak iz aviona. Pokupimo kofere, koje Feđa vuče ka taksiju. I dalje mi ne da da dignem išta teže od kašike.

Osetim sreću kad se konačno nađemo u stanu. Krenem ka kuhinji ne bih li nahranila i sebe i Alekseja, ali me Feđa zaustavi.

"Da te odvezem sad ili da sačekamo sutra? Imam još jedan dan odmora, koji možemo provesti zajedno", kaže dok prolazi rukom kroz kosu. To radi uvek kad je nervozan.

"Kako god hoćeš. Ja se tu ionako ništa ne pitam", slegnem ramenima i nastavim ka frižideru. Izvadim prvo što mi padne pod ruku pa sednem za sto i krenem da trpam zalogaj po zalogaj u sebe. Feđa me pogleda zbunjeno, pa sedne pored mene.

"Zašto mi jednostavno ne kažeš u čemu je problem?"

"Zato što nema poente da išta kažem. Ti si već doneo odluku i ja se tu ništa ne pitam", nastavim da se ponašam ravnodušno i da trpam hranu u sebe.

"A da za promenu ne donosiš zaključke tek tako? Ako mi objasniš zašto nećeš u Saratov, možda bi i mogla da ostaneš ovde", nastavi s pokušajima da izvuče informacije iz mene, a zaboravlja koliko sam tvrdoglava.

"Jednostavno neću. Sviđa mi se ovde. A i Danica će mi doći", klimne glavom, pa me iznenadi.

"Onda bi možda i mogla da je sačekaš ovde. A i upravu si, odavno nisi bila na nekoj od utakmica. Posumnjaće ljudi u našu ljubav", namigne mi pa ode u sobu, verovatno da se raspakuje. I tek tako i poslednji tračak nade koji sam imala je nestao. Ovo hoću-neću me definitivno ubija.

Ne znam koliko još dugo mogu ovako.

•••

Ponovo iskoristim priliku da ga poljubim pred momcima, pa odem u ložu, ostavljajući ga da se spremi za utakmicu.

"Hej Smolova, otkud ti ovde?", čujem Mihin glas pa se zbunjeno okrenem ka njemu.

"Došla da gledam dragog. Otkud ti u loži? Zar ne treba da trčiš po terenu?", prevrne očima i sedne pored mene.

"Recimo da sam malo kasnio ovih dana, pa mi je ovo kazna", nasmejem se, ali primetim da baš i nije raspoložen.

"Kako je bilo u Beogradu?"

"Toliko dobro da mi već fali", melanholično uzdahnem sećajući se Beograda.

"Feđa i ti?", raspričamo se na našem, da nas ostali ne bi razumeli.

"Standardno. Čini se da je sve savršeno, a onda mi do znanja da on ne oseća isto. Ne znam kako još uvek nisam navikla", poverim mu se, a on uzdahne.

"Vas dvoje ste tako komplikovani. Šta je bilo? Da vidim da li mogu da pomognem."

Ispričam mu u kratkim crtama, dok on sve vreme prevrće očima.

"Zašto mu nisi priznala kad si već htela?", frustrirano me pita, a ja uzdahnem.

"Prekinuo me je i posle toga se nikako nisam mogla vratiti na tu temu."

"Jebem vas ja smotane. Poljubio te iz čista mira bez da te odvukao u krevet, što kod svih normalnih ljudi znači samo jednu stvar. Obostrano je. Ali vas dvoje očito niste normalni", očita mi bukvicu i posveti svoju pažnju fudbalu, puštajući me da razmišljam.

U pravu je. Reći ću mu. Samo ne danas. Čim se ukaže prva naredna prilika, priznaću mu. Pa kud puklo da puklo.

Prehlađena sam i jako umorna tako da nastavak ide ranije 🙈

Šta mislite hoće li mu konačno priznati? 😅 I kakva će njegova reakcija biti? Nervira li i vas ovo njegovo prenemaganje? 😝

Hvala vam mnogo na svoj podršci koju mi pružate već devet meseci i zaista mislim da ne bih mogla da poželim išta više 💙