Uspomene su nešto važno za svakoga od nas prikazuju nam najlepše i najgore delove našeg života ali šta će osoba bez ijedne uspomene...Šta ako se jednog jutra probudite i ne sećate se čak ni svog imena a još manje bilo čega drugog...
Eva se nakon sao...
???:Tišina mrak to je ono što me okružuje...Ne sećam se nikoga i ničega čak se pitam i ko sam ja...Jaka svetlost upravo se pojavila ispred mene da li da je pratim ili da ostanem...Ona se polako gasi ovo je moja poslednja nada.... Svetlost nestaje i ja shvatam da sam otvorila oči izgleda da se nalazim u bolnici...Zašto sam ovde i šta mi se desilo...Jedna žena koja izgleda kao medicinska sestra videvši da sam budna poziva doktora...Par minuta kasnije oko mog kreveta nalazi se gomila ljudi... Gđa Roos:Eva budna si dušo...Živa si Eva:Neka žena koja je stajala kraj mog kreveta plakala je i grlila me... Izvinite ali ko ste vi?I da li je Eva moje ime? Gđa Roos:Eva ne šali se tako sa mnom...To sam ja tvoja majka Dr:Žao mi je ali vaša ćerka ima veoma ozbiljan slučaj amnezije...Što je i normalno učestvovala je u veoma ozbiljnoj nesreći i budite srećni što je još uvek živa... Eva:Čekajte ja sam doživela nesreću ali kako,kada i kako je moguće da se ne sećam čak ni svojih roditelja Dr:Eva smiri se upravo si se probudila iz kome koja je trajala 3 meseca ne bi trebalo da se uzbuđuješ Eva:Upravo sam se probudila iz kome. Ne sećam se čak ni ko sam ja a vi mi govorite da se ne uzbuđujem... Dr:Smiri se...Pamćenje će ti se sigurno vratiti a umeđu vremenu mogla bi da popričaš sa roditeljima... Eva:Ne želim da pričam...Želim da budem sama... Sledećih nedelju dana sam provela u toj bolniciodbijala sam da pričam sa bilo kim i nikog nisam čak ni puštala u posetu samo sam želela da budem sama nešto u meni mi je govorilo da je tako najbolje...Nakon nedelju dana doktori su odlučili da je sa mnom telesno sve uredu a da za pamćenje treba malo vremena i da bi bilo najbolje da to vreme provedem sa ljudima koji su bitni u mom sećanju... Nakon puštanja iz bolnice našla sam se na sebi nepoznatoj teritoriji...Čak i ako je to bilo mesto koje sam nekad nazivala domom sada mi je sve bilo nekako strano pokazali su mi celu kuću čak su me odveli i u moju sobu ali opet ništa sve mi je izgledalo kao da ga prvi put vidim...Moji roditelji odlučili su da mi pokažu fotografije i stare kućne snimke u nadi da ću se nečeg setiti ali ništa kao da ta devojka sa slika i snimaka nisam bila ja već neka druga osoba istog izgleda... Pregledavajući snimke na jednom sam ugledala dve devojčice kako trče... Ta devojčica deluje mi poznato...Ko je to Gđa Roos:Kakva devojčica... Eva:Ona od maločas Gđa Roos:Na tim snimcima si samo ti uveri se i sama Eva:Vratila je video u nazad i bila sam zaprepašćena time što na tim snimcima zaista nije bilo devojčice... Odlučila sam da ponovo pogledam stare albume i video snimke u nadi da ću saznati ko je devojčica koju sam mislila da sam videla na snimcima Ništa nisam našla ali primetila sam da u nekim od albuma fali nekoliko fotografija...Na pitanja gde su te fotografije majka mi je odgovarala da su verovatno ispale ili da ih je otac negde zaturio kad je doneo albume sa tavana...Iz nekog razloga nisam joj verovala.... Jedne večeri nakon odlaska u krevet u snu mi se ponovo pojavila ona ista devojčica... ??????:Eva čekaj me... Eva:Mnogo si spora hajde uhvati me ako možeš ?????? Njeno ime nisam ga razumela i tada sam se trgla iz sna.... Ko god da je to bio siguran sam da je jako bitan za moja sećanja pa sam odlučila da ću sve pretražiti ne bih li našla bilo kakav trag vezan za tu osobu ili bilo kakav deo mog sećanja... Te večeri pretražila sam celu svoju sobu...Počevši od police sa knjigama na kojoj nisam našla baš ništa...Fijoke svog stola...Ništa...Računar...Kakvo divno čudo opet ništa... Pretresla sam garderober naravno ništa...Ustvari tu je bilo sve osim onoga što bi mi moglo pomoći čak je u mom ormanu bio poster neke čudne devojke koji samo sto se nije odlepijo...Nisam sigurna ko još drži poster u ormanu niti zašto ali sigurna sam da se staroj meni ne bi baš svidelo da se pocepa...U trenutku kad sam želela da ga onovo zalepim primetila sam da iza njega postoji nešto...Skinula sam poster žao mi je stara ja...Taj poster nije bio samo običan glupi ukras bio je tu da nešto sakrije a to nešto bio je otvor na ormanu kao i rupa u zidu koja je u sebi krila nešto što mi je ličilo na dnevnik... Bio je zaključan a ja u prvi mah nisam ni razmišljala gde bi ključ mogao da bude jer očigledno stara ja koju upravo upoznajem bila je dobra u skrivanju... Ali onda mi je na pamet pala jedna ideja gde bi on mogao da se nalazi... Ogrlica koju sam nosila oko svog vrata imala je privezak u obliku ključa.... Skinula sam ogrlicu i privezak sa nje ubacila u ključaonicu koja se istog trena otvorila...Odlučila sam da ga prelistam i uskoro shvatila sam da u tom dnevniku leže uspomene na protekle 2 godine mog života...Otvorila sam prvu stranu i na njoj je pisalo... "Dragi dnevniče zovem se Eva učenica sam treće godine srednje škole i imam 17 godina izabrala sam da vodim dnevnik jel mi je potreban neko da mu pričam bez straha od njegovog odgovora"... ______________________________________ +Novi likovi:
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ime:Eva Prezime:Roos Godine:19(sada) 17-18 sećanja u dnevniku ______________________________________ xYuki00x:Moja nova priča je tu i nadam se da će vam se svideti... Prvo svima Srećna nova godina!🎉🎄 A drugo hvala svima koji ste čitali moju prethodnu priču stvarno mi puno znači i drago mi je ako vam se dopala😊 Ali sada je vreme sa Viki dopusti Evi da prođe kroz svoje avanture😁
