USPOMENE IZ DNEVNIKA

Srećan kraj ipak postoji

Eva:Čak i onda kad započnete novi život nešto iz vaše prošlosti uvek vas prati kao senka a to...To su uspomene...
Zovem se Eva Roos studentkinja sam i jedina naslednica bogatstva moje porodice...Imam sve od markirane odeće...Do ogromne vile u kojoj živim i preskupog auta koji vozim...Pa na kraju i prelepe devojke koju imam...
Ali kad ste osoba kakva sam ja shvatite da to uopšte nije vredno...Bar ne ako nemate nekoga sa kime ćete to sve deliti...Ja imam devojku ali nije to to...
Mislim srećne smo možda ćemo se venčati uskoro...Ali prosto nikad neću biti srećna bez nje...
Zovem se Eva Roos nakon što sam se probudila iz kome moj život se zauvek promenio...Ali ne onog trena kad sam otvorila oči već onog trena kad su se moje uspomene vratile...
Srećna sam što sam živa ali sa vremena na vreme pomislim da bih možda bila srećnija da nikada nisam...
Da sam tamo u komi sanjala san o lepšem životu koji nikad neće biti potpun bez nje...
O svom iskustvu napisala sam i objavila knjigu "Pisma devojci sa amnezijom" koja je u rekordnom roku postala veliki hit...Nekako nadala sam se da će kroz poruku koja se dobija uz knjigu Julija možda pročitati i shvatiti koliko moj život ništa ne vredi bez nje ali to se izgleda nije dogodilo...
Danas je dan premijere filma rađenog po mojoj knjizi i odlučila sam da se vratim u moj rodni grad i tamo ga pogledam...
I ako sam znala šta će se desiti u svakom trenutku filma čiji sam scenario ja pisala...
Plakala sam u svakoj sceni prisećanja glavne junakinje filma...Gledala sam izmenjenu verziju svog života i nije film taj koji mi je probadao srce opet su to bile moje uspomene...Toliko su me pekle...Najzad došao je zadnji deo filma u kom su moje junakinje dobile srećan kraj...Valjda ja kao pisac nisam mogla da uništim njihove sudbine... Njima sam dala ono što sam ja očajnički želela za sebe...Nije mi trebalo ništa skupo ali bih volela da jeste jel to bih onda mogla da kupim novcem...Ali to što meni treba otišlo je u nepovrat...
Zara:Plakala si ceo film...Ljubavi šta ti je pa ti si pisala tu knjigu
Eva:Zara treba da raskinemo...
Zara:O čemu ti to zaboga pričaš pa trebalo bi da se venčamo...Ti se šališ zar ne
Eva:Ja više ne mogu da te usrećim..
Ja više nemogu ni samu sebe da usrećim...Ovo sa nama postalo mi je stvar rutine počinjem da se osećam kao da sam sa tobom iz čiste navike a ne zato što te volim
Zara:Ti očekuješ da ću da pošizim...
Da te ošamarim ili već nešto ali ja tebe razumem ima nešto u tvojoj prošlosti šta još nisi rasčistila...Ja te volim Eva ali kao osobe postojimo ti i ja i nikada nismo bile mi...U poslednje vreme osećala sam se kao da izmđu nas želiš da podigneš zid samo da ti se ne približim...Ne sećam se kad si me poslednji put iskreno zagrlila ili poljubila sa bilo kakvom strašću...
Upravu si bolje da raskinemo
Ali ako ikad pronađeš mir...Možeš da mi se vratiš da nastavimo gde smo stale a ako ne pa valjda možemo da ostanemo prijatelji
Eva:Hvala ti Zara...Hvala ti što me razumeš
Zara:Ali...Nisam još spremna da se ponašam kao da je sve okej i da mi raskid ni najmanje ne smeta...Falićeš mi Eva
Eva:Žao mi je Zara...Možda jednog dana zaista budemo mogle da budemo zajedno i da sve bude kao pre ali mislim da se to verovatno neće desiti i ne bih da te zavlačim više
Zara:Uredu je Eva hvala ti na iskrenosti zbogom...
Eva:Videla sam suze u njenim očima povredila sam Zaru devojku koju sam volela...Volela sam je stvarno jesam ali nikad kao Juliju...
Bezvoljno sam šetala bez cilja ovim gradom...On je za mene bio kao ruševine zamka koji sam godinama gradila a onda je jedne godine izgoreo u plamenu...Ni ne gledajući ljude oko sebe sudarila sam se sa jednim od prolaznika kojem je iz ruke ispala knjiga...Moja knjiga
Voliš ovu knjigu
Julija:Da izuzetno je lepa čitala sam je više puta i svaki put boli podjednako jako...Moglo bi se reći da sam se saživela sa jednom od junakinja ove priče
Eva:Pa znaš ja sam je napisala...
I napokon podigla sam pogled i moje oči susrele su se sa očima devojke koju sam pre samo dva minuta slućajno udarila
Prepoznala sam Juliju čim sam je ugledala a i ona mene ali pravile smo se kao da se ne poznajemo
Ja sam Eva
Julija:Julija drago mi je
Eva:Pošla sam na kafu na jedno super mesto hoćeš možda sa mnom možemo da razmenimo iskustva o knjizi
Julija:Može...
Eva:Pile smo kafu u tišini a onda sam se napokon odvaživa da je nesto pitam...
Šta ti se najviše dopada u knjizi?
Julija:To što glavna junakinja nikad nije odustala od svoje ljubavi čak i onda kad je verovala da je sve izgubljeno...
Eva:To je napisano...Prema mojim osećanjima znaš...Prema mojoj devojci koja me je davno napustila ali ja nikad nisam odustala od ljubavi...
Niti od nade da će se nekako slučajno vratiti u moj život ili da će je moja knjiga dovesti natrag meni...
Julija:Pa u knjizi ni druga glavna junakinja nikad nije odustala od svojih osećanja niti od želje da se opet sretnu
Eva:To nisam napisala tako direktno u knjizi ali ti si opet uspela to da shvatiš
Julija:I nisam samo znam ono što ja osećam...Nikad nisam prestala da se nadam da ću nekad ponovo biti sa tobom Eva...
Ali nisam imala snage da te pronađem ali onda se naš susret danas slučajno desio i nisam mogla i znala kako da pobegnem...A nisam ni želela da pobegnem
Eva:To nije slučajnost to je sudbina...
Sudbina nas je razdvojila...Sudbina je želela da se opet spojimo...
Julija:Da li to znači da je opet sve kao pre
Eva:Ne...Nikad ne može sve biti kao pre kad se između nas nikad ništa nije promenilo volela sam te tad volim te i sad i uvek ću da te volimbez obzira na daljinu,vezu sa drugom osobom ili bilo šta drugo uvek ću moći samo tebi da pripadam i nikad ali upamti nikad neću dozvoliti da te opet  izgubim
Julija:A ja te više nikad neću napustiti kunem se šta god da se desi odavde idemo zajedno...
Eva:Zajedno zauvek...
Ali pre zauvek postoji nešto što nas odavno čeka...
Okrenula sam par brojeva i pozvala taksi za mene i Juliju...Odvezli smo se do Jackoba gde su nas on i Marko već čekali sa dve kutije
Jackob:Ove lutke već godinama čejaju da budu obučene sad vam je prilika
Julija:Ti želiš da se venčamo danas...
Kao danas samo nas 4 kao gosti na venčanju bez ikoga bez gužve bez svih ljudi da smetaju
Eva:Da ako se slažeš
Julija:Ništa ne bih više volela od toga...
Volim te Eva nemoj to nikada da zaboraviš
Eva:I ja tebe...I naravno da neću nemam ja amneziju ili nešto slično
Julija:Eva to nije baš smešno
Eva:Ja sam to prošla i od sad ću samo da se smejem tome...Smejaću se svakog dana sad kad sam sa tobom...

Dragi dnevniče nisam ti dugo pisala ali danas moram...
Pišem za sve one koji ne veruju da postoji srećan kraj jel ja sam se uverila da postoji...Ovo je kraj jedne velike etape mog života za koju sam mislila da je odavno gotova ali pogrešila sam...
Ali ovo nije kraj u mom životu sad sledi nova etapa postala sam žena onoj koju volim...
Srećan kraj ipak postoji ali ja se nadam još srećnijem nastavku...

______________________________________

xYuki00x:Kraj moje druge knjige Uspomene iz dnevnika...Nadam se da ste uživali uskoro krećem ponovo sa pisanjem sa nekim novim knjigama ili tako reći sa novim ljubavnim pričama koje čekaju pravo vreme da ih svet vidi...