Nešto malo magije

Iluzije

Sinoć
Imala sam san
U kom je bio on

Bio je fin
Stavio je ruku oko mog struka
Šapnuo nešto lepo
I nasmejao mi se uz uvo

Naježila sam se
I priznajem,
Malo pogubila
Nisam navikla da je takav

Bilo je čudno
Što sam zatim shvatila
Da ništa nije stvarno
A još uvek sam sanjala

Zbog toga
Pobegla sam
Od njegovog zagrljaja
Osmeha
Dodira
Pogleda
Pobegla sam od njega

Sakrila sam se
U ćošku svoje sobe
Pustivši suze
Gorke i hladne
Da napuste svoje utočište
Skriveno duboko
U mojoj,
Možda napukloj,
Duši

Obgrlila sam kolena rukama
Sklupčavši se
Upijajući svaku misao
Koja je dolazila
I lepila se za onu prethodnu
Stvarajući mrežu
Veliku i zbunjujuću
Stvarajući uragan
Ogroman i snažan
Koji je harao mojim telom
Polako me izjedajući

Jer sam tada shvatila
Da mi je krivo
Što sam ga idealizovala

I da se kajem
Jer su mi se previše svidele
Ne njegove rupice
Ne  njegov osmeh
Ne njegove oči
Ne njegov karakter
Ne njegovo ponašanje
Ne on
Ne

Kajem se
Jer su mi se previše svidele
Moje iluzije

~♡~