Nešto malo magije

Medaljon

Kada smo se upoznali nosila je srebrni medaljon.
Nikada ga nije skidala.
U početku je bio prazan,
Kasnije sam znao da nešto stoji u njemu.
A kada bih je molio da mi kaže
Ona mi ne bi rekla.
Vremenom sam i prestao da pitam.

Zavoleo sam je i brže nego što sam se nadao.
Na moju neizmernu sreću i ona je mene.

Bila je posebna
Jer je uprkos svim problemima nalazila snage da visoko podigne glavu i široko se nasmeje.

Bila je posebna
Jer je imala nevino srce
I iako joj je bilo dvadeset i dve
Volela je subotom ujutru da gleda Sunđer Boba.
Imala je običaj da zastane pored svake lutalice kako bi je pomazila.
Obradovala bi se kinder jajetu kao da je bilo od zlata i uvek bi prvo otvorila igračkicu, a tek posle pojela čokoladu.

Osmeh mi je zaigrao na usnama.
Setih se kako bi mi uvek davala polovinu jajeta iako sam joj ga kupio,
I setih se kako ne bi želela ni svoju polovinu ukoliko ja odbijem drugu.

Bila je blesava,
Uvek je govorila da će ona napraviti palačinke jer to lako i jer ona to zna,
A opet bi se svaki put uprljala brašnom i testom.

Bila je šašava
Jer je obožavala da mi se prikrada i grli iza leđa.
Jer je obožavala da mi ljubi nos, obraze i čelo.
Jer je volela da pući usnice, meke i rumene, dok se pravi da je ljuta.

A ja budala,
Posle nekog vremena pomislih da je detinjasta,
Pomislih kako je neozbiljna i ostavih je.

I evo danas, posle toliko godina, ona stoji ispred mene
Umornog lica i tužnih očiju.
Još uvek je nosila medaljon.
Nasmešila mi se kada je videla da gledam u njega.
Skinula ga je i pružila mi ga.
Mislim da bi bilo bolje da ga ti čuvaš.

Unutra, bio je papirić na kom je pisalo
Zauvek malena
Mojim rukopisom.
Setih se da sam joj ga bacio dok smo imali predavanja.

Podigoh glavu i videh je kako odlazi.

Izvini
Rekoh i jedva čujno;
Izvini za obećanje koje nisam ispunio.

~♡~