- Cika Kajoooo... - čuo sam Anastaziju, pre nego što sam je video. Dotrčala je do mene i zagrlila mi nogu. Obično je podignem u naručje i bacim u vis dva-tri puta, ali sada su mi ruke bile pune poklona.
- Brate, kupuješ joj više igračaka nego mi - oglasio se Dimitri iza mene - Nisi normalan...
- Drži ovo i ne lupaj gluposti - uvalio sam mu kese u ruke i podigao Anastaziju.
- Zdravo princezo - čim sam ovo izgovorio male ručice su me zagrlile oko vrata, a mene je obuzela milina. Samo dete može da izazove ovaj osećaj u meni. Ovo malo, slatko, neiskvareno prelepo biće.
- Ca ci mi kupijo Kajoo? - pitala je, ne puštajući me iz zagrljaja.
- Svašta sam ti kupio, princezo. Idi uzmi kese od tate, pa ćemo ih otvoriti u kući, važi? - rekao sam, mada sam znao da će ih sama otvoriti i pre nego što stignemo do kuće.
Veselo je ciknula kada sam je spustio dole, a ona je praktično otela kese od Dimitrija i dala se u trk prema kući, skoro pevajući
- Mammaaaa... Cika Kajo mi kupijoooo.... Mamaaa dodjiiii... - vikala je trčeći, a plava kosica joj je poskakivala na ramenima.
- Ja ti kažem da nisi normalan - reče mi Dimitri - Ti ćeš sledeći put da se igraš čajanke sa njom i lutkama.
- Ćuti tu, Dimitri, znam da uživaš dok si na čajankama - nasmejao sam se - Ona je blago. Uživaj dok možeš.
- Uh da...
- Sad se boriš sa lutkama, uskoro ćeš sa momcima i izlascima - namerno sam ovo rekao jer bi se onda Dimitri dao u brigu.
- Ne pominji mi to, Karlose - skoro pa je zarežao.
- Samo ti kažem. Uživaj dok možeš - slegnuo sam ramenima i polako smo krenuli ka kući.
Bio sam malo ljubomoran. Imaju pravi dom. Nije samo kuća kao kuća u pitanju. Već ljubav. Sama atmosfera. Na sve strane slike, Anastazijine igračke, Aleksejevi trofeji. Porodica. Nešto što ja neću. Nisam ja za to. Jer ko bi mene voleo, ovako prekog i namrgodjenog? Bivšeg zatvorenika? Na stranu to što sam sada uspešan, vlasnik jedne od najboljih agencija za obezbeđenje. Teško da ću naći neku koja će me trpeti. Nije da nisam probao.
- Gde je Aleksej? - upitao sam dok smo ulazili u kuću.
- U kampu je. Pripremaju se za državno takmičenje - dolazi za četiri dana.
- Taman za Anastazijin rodjendan - pojavila se Kejt ispred mene, držeći krpu u rukama - Došao si taman na vreme, sad sam izvadila kolače iz peći.
I ona me zagrlila, a onda tiše rekla - Ubiću te, nemoj više igračaka da joj kupuješ. Pogotovo za rodjendan.
- A tek za rodjendan moram nešto posebno da joj uzmem.
- Nema potrebe - Dimitri je rekao - Sve već ima. Sve što jedno dete njenog uzrasta može da ima, to si joj kupio.
- Nešto sigurno nema - smejao sam se i gledao ka princezi koja je u dnevnoj sobi već kidala kutiju da bi što pre izvadila igračku iz nje.
Ako ništa drugo, kupujući igračke njoj i obilazeći silne prodavnice, upoznao sam dosta mladih i lepih prodavačica, koje su bile više nego voljne da mi... pomognu. U svakom trenutku i u svim pozama.
-Izvoli - rekla je Kejt, stavljajući kolače ispred mene.
-Šta ćeš popiti?
-Ništa, hvala, idem na put. Neću ništa da pijem - rekao sam, a u sebi sam nastavio "ubiću se od alkohola kad odradim svoj posao tamo".
Jer to je ostala moja rutina. Alkohol i ja smo najbolji prijatelji. Mi se najčešće i najbolje družimo kada uveče odem u stan. Naravno, povremeno i neka kurva, čisto da ne zardjam.
-Kad se vraćaš? Koliko momaka vodiš? - pitao me Dimitri.
-Mislim da će sve biti gotovo za tri dana. Taman ću stići na princezin rodjendan. Uzeo sam pet momaka, idu samnom. Mislim da će sve biti ok.
***
Nije bilo ok. Pevačica koju smo obezbedjivali ovih dana je propustila da nam kaže da joj jedan obožavatelj već mesecima šalje preteća pisma. I idiot je morao da se pojavi baš kada smo mi radili. I naravno, umešala se i policija i sve se odužilo.
Zato sada kasnim. Imam taman toliko vremena da kupim neki poklon,da odem do stana da se istuširam i da krenem na proslavu.
Parkirao sam ispred jedne radnje, gde sam već odavno video poklon koji bi odgovarao mojoj princezi. Mislim da će Dimitri odlepiti kada vidi.
-Dobar dan - rekla je prodavačica kada sam ušao, a oči su joj se raširile.
"Eh... džaba ti je sad to kada žurim. Da ne žurim, sigurno bi se malo duže... konsultovali oko poklona. Možda iza u magacinu" pomislio sam.
-Dobar dan.
-Kako mogu da vam pomognem? - pitala je i tačno znam na šta je mislila, jer je je skenirala celog.
-Zanima me onaj dečiji automobil na akumulator, koji je u izlogu. Rozi mali Audi.
-Da, imamo još jedan, imate sreće, u kutiji je - nasmejala se i malo se isprsila da mi pokaže, izgleda veštačke četvorke, koliko sam procenio.
-U redu. Uzeću ga - rekao sam - Možete li ga zapakovati?
-Mhm... Idem po njega iza u magacin - krenula je i na čas zastala - Možda bi ste mogli da mi pomognete? Malo je težak, znate.
- Samo polako, sačekaću ja - ovako navalentne baš i ne volim - Pogledaću po radnji da vidim šta još imate.
Razočarana, prodavačica je otišla iza i već nakon minut se pojavila gurajući veliku kutiju. Zatim se neverovatno trćila dok je kutiju umotavala u ukrasni papir, da mi se smučilo.
-Izvinjavam se, ali možete li malo da požurite, već kasnim? - hteo sam da je ubrzam malo, ukoliko je to bilo moguće.
-Naravno. Jeste li odabrali još nešto?
- Da, uzeću i onu lutku tamo - pokazao sam joj koju.
Napokon je upakovala autić, te sam ga poneo kao mom autu da ne gubim vreme čekajući dok pakuje lutku. Kada sam je smestio u prtljažnik i ponovo krenuo nazad u prodavnicu, neko se zabio u mene toliko jako da sam umalo pao na zemlju.
-Alo! - viknuo sam nekom grmalju koji me je prostrelio pogledom i nastavio dalje.
-Jebeni kreten - rekao sam sam sebi, a pored mene je projurio još jedan lik. Gledao sam za njima u pravcu u kom su trčali, pitajući se koji im je djavo. A tada sam spazio i trećeg, sa druge strane ulice. Nekog su očigledno tražili. Ali ga verovatno nisu pronašli, jer su se sastali oko dvesta metara niže i onaj koji me je je zamalo oborio im je pokazivao da se razidju, verovatno da nastave sa potragom.
- Dios mio, kakve budale - promrljao sam sam za sebe i ušao ponovo u radnju. Lutka je bila spakovana i račun spreman. Platio sam karticom i krenuo napolje, kada me je prodavačica zaustavila
-Sigurno vam ne treba više ništa? - upitala je mazno.
Pogledao sam je i rekao - Možda drugi put, lepotice...
Ubacio sam i drugi poklon u gepek i seo u auto. Upalio sam ga i polako se uključio u saobraćaj, te sam upalio radio. Trebalo mi je samo par sekundi da shvatim da nisam sam u autu, ali sam ipak nastavio sa vožnjom. Nisam znao ko je iza mog sedišta, ali mi je pištolj bio pri ruci, u futroli ispod pazuha. Lagano sam ga izvadio i stavio na butinu. Obzirom da sam već vozio par minuta, da je iza bio neko ko hoće da me ubije, već bi to uradio.
Na sledećem semaforu sam stao i pitao:
-Gde hoćeš da te izbacim? - i okrenuo se sa uperenim pištoljem ka zadnjem sedištu.
Bio mi je dovoljan samo jedan pogled da znam - ova osoba nije u stanju da se brani.
I sigurno ovde nije zbog mene.
***
😘
आप पढ़ रहे हैं
NOVELA Tama u tvojim očima (završena)
रोमांसSerijal "Tvoj" drugi deo Kratka priča o Karlosu Carlos Cassian Madelin nije hteo da se vraća na drugu stranu zakona. Nije hteo više komplikacija u svom životu. Ali jedna žena će mu zakomplikovati život. Bio je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Il...
