thoughts of one lost soul

day 1

02. February 2020.

hejjj,
konačno je došlo vreme da vam objasnim sve stvari u vezi challenge koji ću raditi!
Ovako, u suštini, radi se o 14 days writing izazovu i kao što već verujem možete da predpostavite, svaki dan ću imati neku odredjenu temu o kojoj ću pisati. But there is a little twist, ja sam već počela ovaj izazov tačnije napisala sam prvu temu (kako god znate o čemu pričam) ali ću izbacivati svaki drugi dan, tako da ćete od mene u Februaru imati svaki drugi dan nešto da čitate. I da, ja ću završiti sa ovim izazovom već 14. Februara aka Dan zaljubljenih/Valentinovo (ironically i've never felt more alone in my entire life) ali ću postavljati svaki drugi dan. To bi bilo to neću više da vas davim ovakvim stvarima :))))

day 1: write a short autobiography

well, ceo moj random je na neki način autobiografija but i'll do it anyways hehe, da počnemo. Rodila sam se jednog snežnog i hladnog Januarskog dana, da budem preciznija 24. Januara 2005. godine u Beogradu. Moja mama kaže da nikada jače i nikada više sneg nije napadao nego tog 24. Januara. Oduvek sam volela sneg. Bila sam jedinica u celoj široj porodici ali me nikada nisu razmazili. Išla sam u privatan vrtić i nisam baš imala neke drugare u istom. Imala sam možda 2-3 drugarice, "dečka", uvek sam se družila sa mladjom decom od sebe i osoblje me je baš volelo. Bila sam srećno dete i stalo sam se smejala, zato mi je osoblje u vrtiću dalo nadimak "smeško", bila sam srećno dete ali bila sam i tužna. Samo to nikada niko nije primetio. Oduvek su me radovale male stvari. Sećam se kada mi je mama od njene prve plate kupila kućicu za konje o kojoj sam toliko maštala. Obožavala sam da se igram. Nikada nisam imala puno drugara, nekada nisam imala ni jednu jedinu osobu mojih godina sa kojom bih se igrala, tako da sam se često igrala sama. Volela sam i sa vremenom sam naučila da uživam u tome. Obožavala sam da se igram sa lutkama, bebama, konjima...prava devojčica. Bila sam jednica do svoje 7. godine, nikada neću zaboraviti dan kada su mi roditelji rekli da ću postati starija sestra. Jedan lep prolećni dan, šetamo Bulevarom, poslastičarnica Bombaj, sto do vrata, četiri osobe i tri najveća osmeha koji će sveti ikada videti. Sećam se, kao da je juče bilo, kada smo birali ime za nju. Janu. Najvažnije biće u mom životu. Osobu za koju bih život dala i koju volim neopisivo. Preskočila sam polazak u školu, nije to bilo toliko bitno za mene. Brzo sam se uklopila (čudno) i bilo mi je zabavno da učim. Crtala sam stalno. Bilo mi je lepo. Imala sam ga simpatiju, on je za simpatiju imao mene. U 3. razredu sam polomila nogu na sopstveni rodjendan, jedno divno prijateljstvo je bila posledica toga. Takodje nisam otišla na školsko iz matematike zbog noge :(  Tih pola godine su mi bili najlepših pola godine ikada. U to vreme. Bila mi je apsolutno sve. Onda je ona morala da se odseli ali obe smo imale nade za to prijateljstvo i ono je opstalo do dan danas. Damage je bio učinjen ali i dalje smo tu, zajedno. 20 minuta kolima u 3. razredu je bilo kao da se odeslila na drugi kraj države. Teško sam to podnela. Došao je peti razred, nova škola, nastavnici, pa čak i društvo. Tada sam se sprijateljila sam jednom osobom koja mi je promenila život. Nikada joj neću biti dovoljno zahvalna za to. Žao mi je koliko sam greški napravila na tebi, Anja ,nisi to zaslužila...Zaljubila sam se u 5. razredu u nekog drugo ali je on i dalje bio tu. U šestom razredu sam se prvi put poljubila i prvi put mi se srce slomilo. Usadjen strah koji i dan danas ima posledice na moje ponašanje. Nikada više se nisam osećala zaljubljeno nego u 7. razredu osnovne, tada sam takodje otkrila da je moja najbolja drugarica zaljubljena u istu osobu kao i ja već 3 godine...Ona mi je postala sve mnogo ranije ali ja nisam bila svesna toga. I dalje je. I to se nikada neće promeniti. Ona možda to ne zna ali tako će ostati zauvek. Rečima ne mogu da opišu moju ljubav prema njoj. Nekad imam osećaj da joj ne govorim dovoljno koliko je volim ali to je tema za neki drugi put. Puno sam se svadjala sa roditeljima u 7. razredu, nije bio pubetet bila je ona. Osmi razred je bio predobar, onako završno-dobar. Baš kako treba. Matura. Eh to veče...Puno ljutnje, sreće i tuge. Prijemni, ništa nije to za mene. Letnji raspust, propuštena prilika za nove stvari, lenjost. Bilo je više ponosa- manje sreće, trebalo je biti obrnutno... Prvi dan srednje škole, kolaps. Prvi mesec srednje škole, propuštena šansa(ponovo), pun uspona i padova kao i svaki sledeći. Tuga...puno tuge...malo sreće. Otkriće toga da mogu da pišem pesme. Novembar, još tuge...improve my writing skill...Decembar, kao što je kazala moja pozadina tada "make it a december to remember" i bilo je tako. Kopaonik, skijanje, x osoba, nenaspavanost...Mnogo mnogo više smeha, manje suza. I dolazimo do Januara, ne znam više, bilo je svega ali opet možda malo više tuge...U poslednjih 3-4 meseca sam se više osetila tužnom nego ikada pre. Nadam se da će se to promeniti i ako ne izgleda tako.

ovo mi se u opšte ne svidja kako je ispalo.

love you, bye
Teodora x