Samo ona

Kriješ se iza mog srca

Mia

Sedim pored Arturovog kreveta i čekam da se probudi. Uplašila sam se. Doktor kaže da je bila u pitanju nepravilna aritmija ali s obzorom na presađivanje on mora voditi računa. Osećam krivicu. Vikala sam na njega i on je vikao na mene a sve ukupno je dalo loše rezultate. Da li je istina? Srce u njemu me još uvek voli? Kako to može biti moguće?

Zagledam se u njegovo lice i vidim ono što gledam već neko vreme, Artur Ford je lep čovek ali lep na loš način. Možda to nije lepota koliko je privlačnost. On je čovek kojeg želiš, neko sam kim ćeš provesti nezaboravnu noć ili nekoliko njih. Ceo njegov stav kao da govori "Odjebite" ali i pored toga evo ga ovde, spašava firmu čoveka kojeg sam volela, kojeg i dalje volim. Zašto to radi? I ovaj odnos među nama, ne razumem. Ponaša se kao da polaže neko pravo na moj život, na mene, moju ćerku . . . A ja koristim Lukino srce kao izgovor da ga držim što dalje od sebe.

Znam da nije on kriv što je dobio Lukino srce ali zašto je morao da se pojavi u moj život i napravi buru? Bila sam dobro, Nora i ja smo bile dobro a sada više nismo.

Da li je opsednut sa mnom samo zbog Lukinog srca? Ili je to možda čovek u njemu?

Zar sam postala ovakva žena? Žena koja je toliko gruba prema muškarcu da je završio u bolnici? Zar sam se toliko promenila? Postala netolerantna i nezainteresovana za tuđu bol? On pati, danas sam videla da pati. Mrzi Lukino srce . . .

Tako sam umorna, tako sam umorna . . .

Artur

Mrzim jebene bolnice. Okrenem glavu i ugledam žensku glavu kako spava na mojoj ruci. Mia. Koliko dugo je ovde? Pozovem sestru dok pokušavam da se setim svega što se dogodilo.

- Budni ste – sestra progovara i Mia se budi.

Pogledala je u mene i trepnula nekoliko puta.

- Jesi li dobro? – pita me.

- Stiže doktor – sestra je obaveštava.

Mia je ćutala dok mi je doktor objašnjavao problem, može on pričati do sutra znam da me je jebeno srce napalo zato što sam se svađao sa njom. Vikao sam na nju i dok je gledam ovako bledu obuzima me krivica. Ostala je sa mnom. Bože moram da se rešim ove opsesije, to ne može biti zdravo, ali kako? Kako?

Kako nije bilo ništa ozbiljno mogao sam odmah da krenem kući.

- Treba li ti pomoć? Sa odećom? – pita me Mia.

- Ne.

- Biću ispred.

Sredim se, potpišem sve a za to vreme Mia me čeka, ne razgovaramo samo je tiha, previše.

Mia je pozvala taksi i oboje smo ušli na zadnje sedište, dali smo adrese i ona je rekla da odveze prvo mene.

Pozovem sekretaricu i rešim sve današnje obave, radim bilo šta samo da ne gledam u nju.

. . .

Kako nisam imao novčanik kod sebe Mia je platila taksi, kratko je pozdravim i krenem ka kući. Uhvatim čistačicu na ulazu i samo joj kažem da ode kući. Treba mi tuširanje.

Čujem ponovo otvaranje vrata.

- Lara rekao sam ti da ideš kući – okrenem se i umesto Klare ugledam Miu.

- Nije Lara.

- Mislio sam da si otišla kući.

- Nismo završili razgovor – spustila je torbu.