Samo ona

Jednostavno majka

Mia

- Jesu li zaspale? – pita me majka.

- Jesu, napokon – sednem u fotelju i izdahnem.

- One jesu male, ali nisu glupe.

- Mama nemoj . . .

- Pa očigledno neko mora! - viknula je.

- Artur je previše suzdržan ne želi ni glas na tebe da povisi ali ja smem!

Namrštim se ali ne govorim ništa jer je ljuta.

- Znam da te drmaju hormoni, previše si osetljiva, takva ti je bila i prva trudnoća ali Mia . . . trgni se. Ne mogu više da gledam kako se jedeš, neću kroz to ponovo da prolazim! Stara sam Mia i ne želim da gledam svoje jedino dete kako se gubi.

- Mama . . .

- Ne znaš šta radiš, gubiš se u starom bolu a to smo prebolele. Ti i ja, zajedno.

- Grize me savest majko zar ne shvataš? Osećam se kao da sam ga izdala.

- Nije Artur kriv!

- Znam, znam da nije. Osećam krivicu jer . . . volim ga. Volim ga više nego što sam volela Luku i uprkos tome što ti misliš ja ne želim da se razvedem od Artura ili ga izbacim iz svog života. Samo mi je potrebno malo vremena da se saberem, raščistim sama sa sobom. Zar je toliko teško to shvatiti?

- Ne želiš da ostaviš Artura?

- Naravno da ne. Mama mi imamo porodicu, znam da okolnosti možda nisu sjajne ali ja nisam glupa u redu? Samo mi treba trenutak da se saberem bez ljudi koji mi govore šta bi trebalo da radim. Sama donosim odluke za svoj život i odluka kada napokon stavim tačku na sve i budem spremna, bez ikakve griže savesti, da nastavim tamo gde sam stala bez optuživanja i krivice, biće saqmo moja.

- Mia . . .

- Artur to zaslužuje znaš? On zaslužuje da budem sa njim bez gorčine, zadnjih misli ili osećaja krivice i ja želim to, samo mi treba malo vremena. Nije u redu prema nikome od nas da se pravimo kako se ništa nije dogodilo jer ne želim da kada se sutra posvađamo ja mu prebacim kako i zašto je živ. Samo . . . pusti me u redu? Pusti me malo.

- U redu Mia, biće kako ti želiš.

- Hvala i . . . hvala ti što si sa mnom, nemaš pojma koliko mi to znači.

. . .

Trudiš se da budeš ispravan pred Bogom i ljudima, živiš svoj život najispavnije što umeš i voliš svoju porodicu najbolje što znaš, ali to ponekad nije dovoljno. Ljudi su različiti, imamo različite prioritete. Neki od nas su otporniji, jači i snažniji a neki poput mene trude se da ostanu hrabri i pravedni uprkos tome što možda nemaju snage.

Znam da povređujem ljude oko sebe iako mi to nije namera. Nijedna majka ne bi namerno povredila svoje dete zato sam ja kupila pomeranca. Mala Lulu je od danas član moje porodice i devojčice su vrištale kao lude kada su je ugledale. Momentalno su donele odluku da spavaju u jednoj sobi a Lulu da spava sa njima. Kako da ih odbijem? Sa novim članom naše porodice otišli smo da posetimo Miltona i Klaru.

- Artur i ti ste dobri ljudi dušo – Klara se smeje dok gleda curice sa psom.

- Nije lako usvojiti dete kad već imaš svoje.

- Znaš kakva je bila situacija osim toga Emili je divno dete.

- Vidim, a kako si ti? Raste stomak, koji si mesec?