Oseti Otkucaj

3. Kasting

Nakon par dana pripreme, otišla sam na kasting.

Od kad sam se doselila u Los Anđeles, nisam upoznala mnogo ljudi... tako da nisam imala koga da povedem kao "moralnu podršku"

Bila sam svesna da se upuštam u nešto potpuno novo i strano za mene.
Nism imala velika očekivanja i znala sam da su velike šanse da neću uspeti.
Ali morala sam da verujem u sebe.

Došla sam u agenciju "Star" u kojoj se održavao kasting za film.

Udahnem duboko pa udjem unutra.

Ušla sam u lift. Dok sam se vozila njime, u sabi sam ponavljala "Ti to možeš, Dženifer! Ti to možeš!" i kao uplašeno dete, stiskala svoje pesnice.

Kada su se vrata lifta otvorila, videla sam gomilu devojaka ispred sebe..

Bilo ih je sigurno stotinu.

Znala sam da će ih biti mnogo, ali ne ovoliko!

Osećala sam se kao da dolazim na bojno polje. Dok prolazim kroz gužvu, oštri pogledi su me sekli poput žileta.
Moja trema je bila sve veća i veća.

Prišla mi je jedna žena srednjih godina.
Nosila je tamnu, usku suknju i plavi sako.
Imala je plavu kosu, kroz koju se prelamala tek po neka seda vlas. Delovala jako negovano i graciozno...

U ruci je držala gomilu fascikli i papira.

Obratila mi se
- Da li si se i ti prijavila za kasting? -

- Jesam.. ja samm.. -

Ona me odsečno prekine

- Ja sam Helen, menadžerka ove agencije... A ovo je tvoj redni broj!

Pruži mi papir sa brojem 92

- Prozivamo po pet brojeva od jednom, kako bi brže išlo.. Zato pažljivo slušaj! -
Ukratko mi saspe gomilu informacija u lice, zatim se okrene i ode.

- U.. u redu.. -
pokušam da razumem šta mi je upravo objasnila.

Ja se osvrnem oko sebe da potražim slobodnu stolicu, ali sve je bilo zauzeto.

Ugledam jednu devojku duge, crne kose, lepog lica i figure. Kod sebe je imala broj 91.

Stojala je sma u jednom ćošku. Delovala je zamišljeno i nezainteresovano za ljude oko nje.
Videlo se da nije imala nikakvu tremu... kao da zna da će proći kasting.

Kako sam i ja bila sama, odlučila sam da joj pridjem i da se upoznam.

- Hej.. Ja sam Dženifer! -
nasmešim joj se

Ona mi kratko i nezainteresovano odgovori:
- Rina.. -

- Ja sam broj 92. Verovatno ćemo biti prozvane u isto vreme! -

Ona prevrne očima.

- Baš mi je drago.. -
kaže to tako da mogu da osetim sarkazam u vazduhu.

Kada shvatim da joj nije stalo do razgovora, samo okrenem pogled na drugu stranu i zaćutim.

Vreme je prolazilo..

Devojke su po grupama ulazile na jedna vrata, kada bi ih ona žena sa brojevima prozvala.
Kasnije bi izlazile uplakane...
Tek poneka od njih bi se radovala jer je uspela da prodje u sledeći krug.

Nakon par sati stajanja, gužva se napokon smanjila, pa sam mogla da sednem na slobodnu stolicu..

Gledala sam u sat isčekivajući da čujem svoj broj.
Moja trema je svakog trena bila sve veća i veća...

Bližio se red na mene, a ja sam imala osećaj da neću moći da ustanem sa stolice. Bila sam paralizovana.

Pogledala sam u Rinu.. Delovala je tako smireno...

U jednom trenutku vidim da mi prilazi
- Hej ti! -
obratila mi se
- Sada smo mi na redu! -

Toliko sam se zamislila da nisam čula prozivku.

Iste sekunde sam skočila sa stolice i počela nekontrolisano da se tresem.

- Jesi li dobro?

- Nisam baš sigurna - odgovorim joj sa knedlom u grlu.

Ona mi pridje, stavi ruku na moje rame i pogleda me u oči.

- Samo diši duboko... - kaže mi umirujućim tonom.

Ja je poslušam pa nekako uspem da se smirim. Nakom što uzmem uvazduh, podjem za njom...