Oseti Otkucaj

30. Istina

Provela sam sate u bolnici, čekajući da se Liam probudi iz kome. Ljudi su prolazili hodnicima... Buka se polako stišavala... Svi su odlazili svojim kućama, a ja sam ostala da čekam.
Vreme za posete je već odavno prošlo. Bilo je oko 23h. Niz hodnike bolnice je odjekivala tišina.
Bila sam potpuno sama. Ta reč me je prokleto pratila kroz ceo moj život...

Pokušala sam da pozovem Rinu, ali se ona nije javljala. Sreća očigledno nije bila na mojoj strani.
Jedina osoba sa kojom sam mogla da razgovaram i kojoj bih se poverila, nije bila tu.

Imala sam puno vremena da razmišljam o svojoj prošlosti i detinjstvu.

Imala sam pet godina.
Sećam se naše kuće i dvorišta u kom sam se igrala.
Bilo je to lepih i bezbrižnih 5 godina.
Sećam se tate... Bio je visok, kratke plave kose i zelenih očiju. Imao je preku narav i umeo je da povisi ton kada mu nešto nije bilo po volji... Retko je bio kod kuće. Mama je zato i često plakala. Ja sam bila suviše mala da bih shvatila o čemu se radi i zašto je bila toliko nesrećna. To još uvek ne znam. Često sam se pitala zašto su me ostavili... Pokušavala sam da dokučim koji je to razlog da napustite svoje rodjeno dete. Mora da su imali dobar razlog?
Možda je to bilo povezano sa tatinim poslom, zbog koga često nije bio kod kuće? Možda...

- Dženifer! -
Moje razmišljanje prekine nežni ženski glas.
Okrenula sam se i ugledala mamu koja mi je prilazila sa kraja hodnika.
Hodala je polako, kako ne bi pravila buku.

Ugledavši je, ustala sam sa klupe.
- Šta ćeš ti ovde? - upitala sam.

Ona stane pred mene i uputi mi blagi osmeh.
- Tražila sam te kod kuće, ali gospodja kod koje stanuješ mi je rekla da si ovde... -

Ema... Zašto joj je zaboga rekla gde se nalazim?

- Molim te... - uhvatila me je za ruku.
- Ne ljuti se na nju... -
Videvši da mi nije prijatno dok me drži, ona spusti svoju ruku i napravi korak unazad.
- Ona zaista brine o tebi... -

- Da... - pognem glavom i prekrstim ruke.
- Lepo je znati da bar neko zaista brine o meni... - izgovorim tužnim glasom.

Ona proguta knedlu u grlu pa potom pokuša nešto da kaže, ali se ugrize za jezik.
Zatim dodje do prozora sobe u kojoj je Liam ležao. Pogledala ga je pažljivo kroz roletne i nasmešila se.

- On te voli... Zar ne? - upitala me je, dok joj je pogled bio usmeren ka njemu.

- Da... - odgovorim joj pa stanem kraj nje.
- U stvari... - zastanem pa skrenem pogled u stranu.
- Više nisam sigurna u to... -

Ona skrene pogled ka meni.
- Zašto? - upitala me je zabrinuto.

Setim se da ne želim da pokazujem emocije pred njom te se ugrizem za jezik. Ona nije zaslužila to da zna!

- Nije važno... - zaoštrim pogled.

Ona primeti da nisam raspoložena za razgovor pa vrati pogled ka Liamu i prekrsti ruke.
- Ovako je... i tvoj otac ležao... -

Moj otac... Rekla je da je mrtav... Da su ga ubili? Ali iz nekog razloga, meni je ponestalo emocija da tugujem za njim.
Ali zanimalo me je šta se desilo sa njim.

- Zašto? - upitala sam je, na šta se ona okrenula ka meni.
- Zašto su ga ubili? -

Ona pogne glavom i izdahne.
- To je zapravo duga priča... I razlog zašto smo otišli od tebe... -

- Razlog? - ponovila sam drhtavim glasom.

- Da... - izgovorila je kroz suze.
- Možda je bolje da sednemo? -