On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 5 •

Iznela sam poslednji kofer iz stana. Tačno nismo normalne. Spremile smo se kao da se selimo, a ne kao da ćemo biti samo 10 dana. Definitivno se vidi da smo devojke. Pa okej, vreme je da krenemo. Konačno je došao i taj dan. Konačno. Budva, stižemoo!!

Nisam se skoro ovako radovala. Kao deca smo. Ne zna se koja je više uzbudjenija i nestrpljivija.  U potpunoj smo euforiji. Baš kao klinci kad treba da krenu na ekskurziju. Mada, gori smo od njih. Djordje je krenuo sa nama, da nas isprati. Nisam baš bila oduševljena, ali morala sam da izgledam kako mi je mnogo drago što je tu. Obećala sam Mariji da ću se malo više potruditi da ga bolje upoznam i da ga zavolim. Možda mi na kraju budeo zet.  Iskreno se nadam da neće, ali… Nikad se ne zna. Tako da moram da ga trpim iako baš nemam želju. Sve za najbolju drugaricu.

Stojimo na stanici i čekamo da stigne autobus kojim idemo. Gužva oko nas. Dosta nas putuje i u vazduhu se baš oseća letnja euforija i sreća. Deca trčkaraju i nestrpljivo se izviruju kako bi videli da li autobus dolazi. Mislim da se oni ipak najviše raduju odlasku na more. Već mogu da osetim taj miris, da čujem zvuk talasa, da osetim pesak pod mojim nogama. Živeo raj.

Posmatram ljude oko sebe. Ne vidim poznata lica. Marija i Djordje se ne odvajaju. Bukvalno kao da su sami. Počinju da mi idu na živce. Smirujem sebe. Dišem duboko, punim plićima. Trudim se da ne utiču na mene. Nisu oni krivi što sam ja nesrećna, a oni tako srećni i zaljubljeni.

Autobus ulazi u stanicu. Konačno. Dugo smo i čekali. Deca počinju da vrište, raduju se. Pakujemo naše stvari. Sada me je već sramota kad vidim koliko smo poneli. Nadam se samo da vozači neće imati nikakve komentare. Dovoljno me je blam što me svi posmatraju kao da nisam normalna. Mada kad malo bolje razmislim i nisam baš normalna.  I mnogo me briga šta će ko da kaže. Moj život moja stvar. Moji koferi. Tačka. Kraj. Završena rasprava.

Marija se oprašta od Djordja. Ponašaju se kao da ide na Mars, a ne na more. Ne mogu više da ih gledam, imam nagon za povraćanje od tolikih izliva emocija. Ulazim u autobus, ali onda zastajem kad čujem da me neko zove. Okrećem se. Djordje mi pokazuje rukom da izadjem napolje. Šta sad hoće od mene? Nije baš morao da se trudi da me dodatno iznervira i digne živac.. Izlazim i odlazim do njega, a u sebi smišljam milion reči koje bih mu rekla na moj, fin, učtiv način.. Marija pakuje njene kofere, tako da nas neće ni čuti.. ali biću  fina, zbog nje..

-Hoćeš je čuvati za mene?

-Hoću, nemoj da brineš ništa. To je samo deset dana.

-Samo ti nju čuvaj da mi je neko ne ukrade.

- Mislim da ona može da se čuva sama, dovoljno je odrasla. A to ako je neko ukrade, šta da ti kažem, nemaš sreće.

Okrećem se sa namerom da se vratim u autobus, ali shvatam da sam bila previše drska prema njemu. Ponovo sam udahnula duboko.

- Šalim se, ne brini. Čuvaću je.

- Hvala ti. Lepo se provediti i nemoj da zaboravite školjke za mene.

- Ne vraćamo se bez njih. A sad odoh da zauzmem mesto.. baj, baj..

Moram da pobegnem od tog daveža. Mada.. Deluje mi nekako uplašeno. Da li se stvarno boji da će je izgubiti i da će krivac za to biti more? Poznavajući Mariju, nikad tako nešto ne bi uradila. Mislim da nema razloga da brine. Sve će biti super. Ovo će ih još više zbližiti. Taman da se još više požele. Da ljubav počne još više da cveta.. 

Ulazim u autobus. Sedam na svoje mesto. Marija tužno gleda kroz prozor. Pokušava da nadje Djordja. Deluje tužno.

- Hej idemo na more, neću da vidim tu tužnu facu. On neće nigde pobeći, a mi se brzo vraćamo.