On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 6 •

Sedim na plaži i osluškujem talase. Sunce je davno zašlo. Mesečina se presijava nad vodom. Čuje se pomešana muzika koja dopire iz kafića i prepunih diskoteka. Čuje se smeh, priča, pesma..

Posmatram zvezde na nebu i razmišljam o sreći i ljubavi. Tako se osećam prazno. Čini mi se da više nikad neću moći da volim. Mislim da više nisam sposobna za tako nešto. Emotivno sam prazna, nedostupna i hladna. Ne znam da li imam neku blokadu ili problem, ali za ovoj period nisam uspela nikog da zavolim i svaki put kad mi se učini da će možda uspeti, povučem se. Bude mi dosta svega i samo želim da nestanem, da zaboravim sve. Pokušavam samu sebe da shvatim, ali ne mogu nikako. Ne znam zašto sam postala takva i zašto toliko bežim od svega. Pitam se hoću li opet biti srećna? Hoću li opet osetiti onu ljubav, onu želju i strast? Noćas sam tako tužna. Tako mi nedostaje ono što sam bila i ono što sam imala. Ne znam u kom trenutku sam se promenila. Ne znam ni kako sam to dozvolila.. kako vreme prolazi sve više me muči i sve više se osećam usamljeno, prazno i hendikepirano za ljubav. Gledam zaljubljene parove i tako sam ljubomorna na njihovu sreću, na ono što imaju. Potrebno mi je čudo. Potrebno mi je nešto da vrati onu staru mene, da vrati moju sreću.

Vetar je počeo da pirka. Oseća se morski vazduh. Posmatram vodu i osećam kako odnosi svu ovu teškoću. Želim da zaboravim na sve, želim da legnem i spavam. Želim da ustanem sa osmehom na licu i da iskoristim dan najbolje što mogu.

Krećem prema hotelu. Marija je odavno zaspala, a ja kao za baksuza nemam sna, iako osećam umor. Ne znam ni koliko sam sedela na plaži i razmišljala o svemu. Bilo mi je potrebno malo samoće. Nisam raspoložena, a ne želim da se to vidi. Besna sam na sebe i na ono što sam postala. Besna sam na njega što me je pretvorio u sebe. Besna sam na ceo moj život i na sve. Nemam više snage da se pretvaram da sam dobro i da sam srećna. Nemam više želje da pokušavam nešto. Sve mi je dosadilo i od svega ću odustati. Možda je ipak najbolje da budem sama. Pokušavam da zaspim, ali ne mogu. Ne mogu ni da se namestim, krevet je ogroman, a imam utisak da je premali i da nemam dovoljno mesta. Sve mi nešto smeta. Izlazim na terasu. Kad već ne mogu da spavam uživaću u ovoj noći posmatrajući zvezde na nebu. Koliko ih samo ima. Tako su sjajne. Divim se nebu i tom sjaju. Tako izgleda magično. Prija mi ova tišina i ovaj prizor. Raj za dušu.

- Čemu taj tužan pogled?

Trgla sam se. Čula sam muški glas. Okrenula sam se. Nisam znala odakle se čuje taj glas. A onda sam videla njega kako sedi i posmatra me. Na trenutak mi je dah zastao, ali pravila sam se da me uopšte ne dotiče što mi se obraća. Možda je očekivao da ću vrištati, skakati ili biti oduševljena zbog toga, ali delovala sam potpuno hladno i nezainteresovano. Nije me bilo briga što se Aleksa baš meni obradio. Nije me bilo briga što je njegova soba do moje i što ima odličan pogled na mene. Još jedna dobro odigrana uloga mog života.

- Izvini, meni se obraćaš?

Pitala sam kako bih se uverila da sam čula dobro i da to nije bio plod moje mašte. Nasmejao se. Bio je to jedan od najlepših osmeha koje sam videla. A u tim očima bilo je sjaja. Baš kao sjaj zvezde.

- Mislim da ovde nema nikog, sem tebe i mene. Izvini ako sam te uplašio. Primetio sam da si zamišljena i da o nečemu razmišljaš, a onda sam video taj tužan pogled pa sam morao da pitam. Zašto je jedna tako lepa devojka tužna?

- Nisam tužna, možda samo malo više umorna.

- To pokušavaš da slažeš mene ili sebe?

- Verovatno sebe..

Zaćutala sam na trenutak. U glavi mi je svašta nešto prolazilo i nisam mogla da poverujem da se ovo dešava. Deluje tako samouvereno i savršeno. Ima nešto u sebi što me izludjuje. Ne znam zašto sam odjednom postala nervozna i zašto mi je srce počeo tako ubrzano da lupa, da preskače. Ovo je još jedna njegova igra, još jedan od njegovih načina da osvoji neku devojku. On je navikao da dobije ono što želi. Ne mogu sebi da dozvolim da se ponadam nečemu ili da pomislim da bi mogla da budem sa njim. To ni u ludilu. Znam dobro ko je on. A znam i ko sam ja.
Samo budi realna u ovoj priči Andreja.. pričam samoj sebi, pokušavajući da izgledam što opuštenije i normalnije.

- Pa hoćeš li mi reći šta te muči? Ljubav?

- Ljubav .. više ne znam šta je to ljubav.. tako da ti na to pitanje ne mogu dati odgovor.

Iznenadila sam samu sebe koliko sam otvorena i iskrena. Ne poznajem ga, ali se ponašam kao da se znamo godinama.  I šta njega briga šta mene muči. Pokušava da bude fin. Kontam. Igra rečima. Ako tako želi, onda ćemo da nastavimo da se igramo.

- Znači to je u pitanju. Neko te je povredio i sada si izgubila veru u ljubav. Tipično.

- Šta si ti? Neki psiholog?

- Jao izvini. Nisam se predstavio . Ja sam...

- Dobro znam ko si. Nema potrebe da mi govoriš, niti da mi izigravaš terapeuta.

- Dobro. Ti znaš ko sam ja, ali ja ne znam ko si ti. Mogu li da znam kako se zoveš ili će to ostati tajna?

- Neka ostane tajna. Ne moraš da znaš, mada iovako ćeš ga brzo zaboraviti. Previše devojaka oko tebe, pa sumnjam da svakoj zapamtiš ime.

- Možda ima previše devojaka i možda ne pamtim imena svake, ali tvoje bi sigurno zapamtio.

- Nemoj da se mučiš, nema potrebe za tim.

- Dobro, onda ću te zvati Zvezda..

- Zvezda? Zašto?

- Zato što si tako tužno gledala u njih..

- Jao romantičara.. poštedi me te patetike..

- Ti si neka opasna devojka..

- Nisam opasna, samo sam surova..

- I veoma ogorčena, koliko mogu da primetim.

- Znači nastavljaš da izigravaš psihologa..

- Možda..

- Onda nastavi, neću te prekidati.. idem na spavanje.

- Nećeš ostati da gledaš izlazak sunca?

- To ću ostaviti drugi put. Laku noć.

- Laku noć Zvezdo..

Ušla sam u sobu sa osmehom na licu. Ne znam zašto, ali mi se svidjao taj nadimak. Legla sam i razmišljala o tome kako bi izgledalo da sam njegova zvezda dok se tiho čula pesma u daljini…

„ Ti si moja sretna zvijezda, ti si moje sunce što sja..
Bog je dao da smo zajedno, vjeruj mi ti si moja sudbina. „

Da li je sve ovo jedna velika slučajnost ili je sudbina opet umešala svoje prstiće.. ko će ga znati.. san.. konačno, tonem u san..