Pogrešan broj ☏

0.6

Šesto poglavlje

„Mislila sam da ćeš razumeti." Oči su joj se napunile suzama, koje samo što se nisu skotrljale niz njene blede obraze.

„Kako da razumem ovu gluposti? Da li si ti  znaš u šta se upuštaš?" Stefania se plašila samo jednog, da opet ostane sama. Do duše imaće Spartak'a ali da li će on moći da joj posveti toliko pažnje kao Afrodita, da li će moći da je zameni?

„Mi smo već mesec dana zajedno Af", uzdahnula je, „toliko mi pažnje poklanja, Af nikad se nisam ovako osećala. I oni njegovi slatki nadimci, ljubavne porukice, poklončići...Ne bi trošio vrema na mene, da mu ne značim.", govorila je prisećajući se svega toga.

 „Nema potrebe za nerviranjem Afrodita, sve će biti kao i pre.", rekla je sa malenim osmehom.

„Ne Stef, ništa neće biti kao pre", odgovorila joj je drugarica, te se pokupila i otišla.

...

Hladan vetar je mrsio pramenove njene čokoladne kose, bilo je hladno, ali prijalo joj je. Sedela je na klupi ispred škole ne znajući šta želi. Školska kapija nije bila zaključana što ju je na početku čudilo, a kasnije je shvatila da je u toku utakmica. Stefani'na kuća bila je u blizini škole tako da je posle gorke svađe svratila tu.

Afrodita je uvek mislila da je ona naivnija od Stefani'e, ali pogrešila je. Kada se Stefania oporavila od depresije stvorila je stav. Ali kako je mogla da mu oprosti? Zamalo je počinila samoubistvo i to zbog njega. Tu nema oprosta.

Polako ljudi su počeli da izlaze iz škole. Utakmica je završila. Mnogi od njih su još aplaudirali i smejali se, po tome je Afrodita shvatila da je njena škola pobedila.

Svi su bili srećni, svi osim nje.

Ali onda kao iz vedra neba čula je taj glas. Glas koji joj je mamio osmeh već nekoliko godina. Njegov.

„Brate, jel si video kako sam dao onu trojku? Uh bilo je pakleno." Afrodita na ove reči nije mogla a da se ne okrene prema mestu gde je on stajao sa svojom ekipom. Ko bi mogao da mu odoli?  - mislila je. U dresu ispod kog su se jasno ocrtavali mišići, sa razbarušenom kosom. I na kraju blistav osmeh. Bilo  nešto u njemu što ju je mamilo. Nije mogla da veruje da neko može da ima toliko samopouzdanja, divila mu se.

Ne balavi, Afrodita.

Malo je promrdala glavom da bi se osvestila a tek onda spustila pogled. Onda je pomislila na svog neznanca. Nije joj se javljao danas. A onda je prevrnula očima i izvadila telefon iz zadnjeg džepa farmerica.

-

-....Oh čoveče, nemaš pojma koliko sam je želeo tada..Ali boli me što nije ništa rekla, brate, svi su to čuli i osramotio sam se.Ali to ne boli više od činjenice da joj nije stalo..-  i odslušala je govornu poruku koju joj je ostavio. Ipak je se setio.

Bilo joj je žao što nije mogla da se javi na telefon kad ju je trebao, ali od one sve frke sa Stefani'om zaboravila je da uključi zvuk na telefonu.

Taman kada je htela da ga pozove i da mu se izjada došla joj je poruka. Brzim pokretom je ušla u nju:

Video sam kako me gledaš..Voliš li me slatka devojčice?

SREĆAN BOŽIĆ svima koji slave♥

Nemojte da mislite da vas ispaljujem zbog toga što ne odgovaram na vaše komentare!I najmanji komentar što napišete mi mnogo znači♥Hvala♥