Nadprirodni Život | Završena✔ |

38. Chapter-Zagonetka i trag.

"Emili, da li si sigurna. Ovo je jako ozbiljna stvar. Možda si skrenula pogledom i nisi dobro videla."
"Ma daj Rebeka! Sigurna sam!"
"Pa šta i da ju je slomila magijom možda je hibrid." Rekla je Morgan.
"Ona već jeste hibrid. Hibrid vukodlaka i vampira."
"Molim? Ma dajte niko nemože da buse sva tri."
"I ja sam tako mislila." Rekla je Rebeka. Onda je uzela knjigu, knjigu nadprirodnih.
"Šta ćeš sa knjigom?" Upitala sam je.
"Možda piše nešto o tome šta si? Možda piše zašto ti se ovo dešava?"
Rebeka je pažljivo gledala da li se u zadnjih par stranica pominje išta o tome šta sam. Ali, kako nije bilo ničeg krenula je od početka, od samog osnivanja akademije.
Nažalost, ni tu se nije spomenuo niko sa moćima sva tri, vukodlaka, vampira i veštice.
"Ništa."
"I šta ćemo sad?"
"Šuma. Brdo. Drevna veštica."
"Molim? Klara? Šta si rekla? Klara!"
"Šta je bilo, Rebeka? Ništa nisam rekla."
"Klara, rekla si šuma, brdo i veštica."
"Molim? Nisam. Zašto bih?"
"Klara, nešto ti se dešava."
Nisam ništa rekla. Bar ja tako mislim. Ali, istina je da sam osetila kao da sam par sekundi bila odvojena od tela.
"Neznam."
"Uredu, idemo."
"Šta? Gde? Emili?"
"Pa na brdo, u šumu. Klara je to rekla. Mislim, možda neko u njoj. Nebitno. Moramo tamo. To nam je jedini trag, a možda i jedina štansa da saznamo šta se dešava Klari."
"Slažem se." Rekla sam. "Nemamo ništa drugo, što bi moglo da nam bude od pomoći."
"Uredu. Ipravu ste. Idemo, ali ne svi."
"Zašto?"
"Šta ako nam se nešto desi. Šta ako se vama nešto desi? Nemogu to da dozvolim. Ići ćemo ja, Dilan, Emili i Klara."
"Molim? Nemožemo samo da sedimo ovde skrštenih ruku." Rekao je Stefan.
"Stefane ne želim da vas sve dovodim u opasnost. Zar nemisliš da je opasno da svi idemo."
"Upravi si."
"Ali hoću i ja sa vama. Ne želim da ostavim Dilana samog."
"Morgan. Ostaćeš sa ostalima. Može da ti se nešto desi, kao i bilo kome od nas, ali... samo ostani ovde , na sigurno."
"Ali..."
"Zbog mene?"
"Uredu. Ali samo zbog tebe."
"Uredu. Idemo."
"Mi ćemo da idemo u biblioteku. Možda se u nekoj od knjiga spominje nešto o ovome što se dešava Klari." Predložio je Stefan.
"Sjajna ideja. Idite." Rekla je Rebeka.
"Srećno društvo." Rekla sam.
"I vama Ler."
Mi smo se zaputili prema šumi. A ostali su otišli u biblioteku.
"E sad. Imali neko ideju o kom se brdu radi." Upitalq je Emili.
"Pa, Klara je to rekla ona treba da zna."
"Neznam. Nisam ja rekla."
"A ko majke ti."
"Uredu, prekinite vas dvoje.
Mislim da znam na koje brdo misli.
Srce ove šume je brdo, zvano "Veštičje oko"."
"Mm... primamljivo." Rekla sam.
"Slažem se." Rekla je Emili.
"I ja, ali moramo tamo. Hajde."
Zaputili smo se prema brdu.
~u biblioteci~
"Raziđimo se." Rekao je Stefan.
Ostali su klimnuli glavom i bacili se na posao.
Listali su knjige, pažljivo, svaku stranicu su čitali pazeći da im ne promakne neki važan detalj.
"Jeste li našli nešto." Upitao je Stefan.
"Kod mene ništa." Rekla je Morgan.
"Ni kod mene." Rekla je Val.
"Takođe." Rekao je Din.
"Uh... uredu, nastavite."
U među vremenu su ostali stigli do brda.
"Evo nas."
"I šta sad?" Upitala sam.
"Paa... o tome ćemo da mislimo..."
"Upravo sad."
Ja sma se nasmejala njohovim dopunjavanjem. Dalnovim i Emilinin.
"Šta je ono zadnje što je Klara izgovorila. Šuma, brdo i..."
"Drevna veštica."
Opet. Baš mi je bilo smešno. Pogotovo jer se njih dvoje neslažu baš najbolje.
I to mi je popravilo dan, koliko je moglo.
"Uredu. A šta s'tim da uradimo?"
Svi su negativno odmahnuli glavom, kao odgovor na moje pitanje.
"Sjajno. Zašto smo uopšte došli ako neznamo šta da radimo?"
"Pa možemo da vičemo?" Predložio je Dilan.
"Da, naravno. Baš će da se odazove."
"Pa ako imaš bolju ideju slušam, devojčice."
"Prestanite, oboje." Rekla je Rebeka, i Emili odmah za njom.
"Da. Nije ni vreme ni mesto. Treba da razmišljamo o važnjjim stvarima, kao na primer kako da prizovemo tu drevnu vešticu."
"Pa zar ti nemožeš mala veštice. Mislim ti si potomak drevne veštice. Emili Alexey Vadolf, ili kako već."
"Bravo Dilane."
"Molim?! Kako to da uradim Rebeka?"
"Prepusti se Emili. Neka te tvoj predak u tebi vodi."
"Da, naravno, tako ću sigurno uspeti."
Emili je nešto pokušavala, ali joj nije uspevalo. A onda, nešto mi je palo na pamet.
"Rebeka?"
"Da Klara?"
"Zašto se ovo brdo zove 'Veštičje oko'?"
"Neznam. Tako je oduvek. Što pitaš?"
"Hajdemo na vrh."
"Zašto?"
"Pa oko se otvara. Možda se i ovo brdo otvori."
"Molim?"
"Pa nije kao da imamo drugih opcija Rebeka." Rekao je Dilan.
"Uredu. Hajde."
Stigli smo do vrha.
"I? Još neka, genijalna ideja, možda?" Upitala me je Emili.
"Pa...ne." Odgovorila sam.
"Pa onda.... Hejj... stara veštice. Izađi, izađi gde god da si!" Dilan je počeo da viče. Kao da će to da nam pomogne.
"Stani." Stavila sma mu ruku na usta.
"Vidi. Tamo, ploča, i nešto piše na njoj. Hajde da pročitamo."
Prišli smo i pročitali.
"Bez glasa plače, bez krila leti, bez zuba grize, bez usta mrmlja?" Pročitala je Emili.
"To je zagonetka. Na koju neznamo odgovor. Sjajno." Rekao je Dilan.
-Dok su oni na brdu pokušavali odgonetnuti zagonetku, ostali su, u međuvremenu, u jednoj knjizi našli nešto korisno.
"Ja imam nešto!" Povika Val.
"Šta?" Svi su dotrčali do nje.
"Kada se, kad tako bude naređeno, pojavi čudno biće sa moćima sva tri, tada će senka pasti i borba, koja se pre mnogo vremena vodila, ce se nastaviti. Ko će da pobedi to će nebo odlučiti."
"Neznam za vas, ali meni ne zvuči baš najbolje." Rekla je Morgan.
"Da... ne zvuči." Stefan.