Nadprirodni Život | Završena✔ |

54. Chapter-Lep završetak.

Nastavili smo razgovor u kancelariji, ali Val se nije vratila. Tako da smo nastavili bez nje.
Mada nije baš ni ostalo mnogo toga da se kaže.
"Evo, ovde su napisane čini." Pružio je Stefanu nekakav papir, star, iscepan, pa dobro ipak su to stare čini.
"Zapravo... da li ste se odlučili na taj potez?" Na to pitanje smo mogli samo da uputimo jedni drugima poglede, i jesmo, a oni su iz toga zaključili da još nismo doneli odluku.
"Uredu, shvatamo. Ali znajte da nema mnogo vremena, i da odluku treba da donesete u najkraćem mogućem roku, zato što Samanta nema mnogo strpljenja."
Mi smo toga svesni, ali izgleda da oni idalje ne shvataju da dosta nas treba da izgubi prijatelja, neko dečka a neko i brata.
Nakon toga su otišli.
"I? Uradićemo kako smo se dogovorili?"
"Da. Pošto svakako drugog plana nemamo, zar ne Emili?"
"Uhh... Dobro."
"Zar nećeš da im kažeš o onome što smo pričali dok nisu bili tu?"
"O da. Treba, hvala na podsetniku Din.
Slušajte me pažljivo. Sutra je naš zadnji napad.
Sada idete da se odmorite, sutra rano naš zadnji trening i zadnji napad. Tako da budite spremni."
Rebeka je krenula ka vratima, u nameri da izađe, ali sam htela nešto da je pitam.
"Rebak?"
"Da Klara?"
"Htela sam nešto da pitam?"
"Reci?"
"Šta ako... ipak ja izvedem čini."
"Molim?"
"O čemu to pričaš Klara?"
"Dilane, molim te saslušajme, svi vi, molim vas." Oči su počele da mi suze.
"Na početku ovo je bila moja sudbina, i ja je želim.
Ne želim da Stefan umre, ne želim da ga izgubimo."
"Klara..."
"I nemojte pogrešno da shvatite... volim vas, sve vas, nekog na drugačiji način. (Pogledala sam Dilana, plačući)
Postati nadprirodno biće za mene je bilo spas, spas od tuge za mojom majkom i spas od pakla kojeg mi je priredio moj otac. I vi ste taj spas takođe, i gledati nekog od vas kako umire bi vratilo moju tugu, a to zaista ne želim. Želim da budete srećni kao što sam do sad ja bila sa vama.
I nemojte da kažete da nemožete biti srećni bez mene, jer možete, zato što ste  bili pre mene i bićete posle mene."
Tu sam se zaustavila, i trznula kad je Dilan udario šako o zid, a onda i izašao.
"Molim vas da me razumete. Ja smrt vidim kao još jedan spas."
Emili mi je prišla.
"Ako to želiš nećemo te sprečiti."
"Hvala Emili. Hvala svima." Tada se opet desio naš krupni zagrljaj, gde nam se i Rebeka pridružila, a onda doala.
"Uredu, Klara, podržaćemo te, ali idalje ne znamo da li je to moguće."
"Znam.
A sad me izvinite idem kod... nekog veoma bitnog." A znam i gde bi mogao da bude.
Otišla sam na vučije brdo, i tamo sam ga i našla.
"Ako kažeš da si se predomislila pričaj, ako ne odlazi."
Sela sam kraj njega.
"Nećeš da me pogledaš." Na kraju jeste.
Videla sam oči pune suza, a u njima bol.
"Nemoj. Zbog mene. Zar te nimalo nije briga kako se ja osećam?"
"Kad bih aamo mogla da ti pokažem koliko brinem zbog tebe. Koliku ljubav osećam prema tebi."
"Pa zašto onda hoćeš to da uradiš!"
"Već sam rekla zašto. I molim te me razumi."
"Kako očekuješ da razumem tako nešto.
Kažeš da me voliš, a hoćeš da me povrediš. Kako to?"
"Dilane, ako su... ovo naši zadnji trenutci zajedno... ne želim da budemo posvađani."
"Nemoj to da govoriš." Okrenuo je glavu. Ali sam ja htela da me gleda u oči.
"Ali... ako to toliko želiš.... onda ću i ja."
Onda sam i ja okrenula glavu.
Ne želim, ne želim da to uradi.
Stavio mi je ruku na obraz i naterao da ga pogledam.
"I nemoj da kažeš da to ne želiš, i da želiš da živim svoj život, jer nemogu.
Jer... ja svoju budućnost ne vidim kad nisi pored mene.
Uradi ću to jer te volim Klara Tejlor."
"I ja tebe volim Dilane Harvin."
Tu smo proveli noć, u zagrljaju, i to je bilo divno.
Sledeće jutro je osvanulo, i otišli smo u akademiju, gde su svi ostali uveliko treniralli sa ostalim učenicima. I mi ćemo nakon što opet porazgovaramo sa Rebekom i Samantinim roditeljima.
Ušli smo u njenu kancelariju.
"I? Da li je moguće?" Nisam čekala.
"Da. Ali..."
"Ali?"
"Ali je potreban još jedan vukodlak, zato što tvoj nije potpun Klara."
"Znači nemamo problema."
"Kako to mislite?"
"I ja idem sa Klarom."
"Molim?!"
"Da. To je moja konačna odluka."
"Vidim da nemogu da vas sprečim. Uredu."
"Čini." Dao nam je papir, koji je predhodno bio dat Stefanu.
Onda smo rekli ostalima da ćemo Dilan i ja to zajedno uraditi, i oni su se protivili, i Stefan, ali su na kraju shvataili. I onda je usledilo još nešto.
"I Dilane..."
"Reci veštice?"
"Žao mi je."
"U vezi čega?"
"Pogrešila sam kad sam rekla da nisi za Klaru. Žao mi je."
"Uredu je. Prihvatam izvinjenje." I nakon tog lepog trenutka otišli smo da naučimo čini, onda i trenirali.
Napokon.... došlo je vreme.
"Idemo. Podelili smo vas, znate šta treba da radite."
Krenuli smo prema crkvi. Ispred su bili par čudovišta koja su držala stražu.
Ali nas je bilo više opkolili smo crkvu, i tada su i ostali izašli napolje. Tu je nastala velika bitka.
Bili smo jaki i dobro se držali, ali znali smo da nećemo dugo potrajati pa smo morali brzo da reagujemo.
"Rebeka možete li vi i ostale veštice da stvorite kupolu oko crkve, i držite sve unutra. Ja i Dilan ćemo otići unutra."
"Mislim da da. Reci vampirima da uđu vešticama u glave i da im to kažu."
Uradila sam to. I bile su spremne.
"Zbogom prijatelji."
"Zbogom." Svi oni su imali smešak na licima.
"Spreman dragi?"
"Spreman draga." Krenuli smo, držeći se za ruke.
Ušli smo u crkvu, malo teže. Onda su veštice napravile kupolu, i sve ih držale unutra, pobrinuli su se da niko ne zafali.
Mi smo unutra dočekani od strane Samante.
"Gotovo je Samanta."
"Ne! Nikad neće biti gotovo! Ne za mene, samo za vas!"
"Žao nam je Samanta, ali jeste. I za nas... ali naj važnije biće za tebe."
"Ne!" Bacila je čini na nas  od koje nismo mogli da izvedemo čini. I mislila sam kako ćemo se sada izvući, ali spas u zadnji čas.
Emili je bacila istu čin na Samantu, sa fruge strane kupole.
Videla sam da joj je teško i znala sam da moramo da požurimo.
"Krenimo."
"Da. I... znam da znaš ali... volim te Klara Tejlor."
"Volim i ja tebe Dilane Harvin."
Onda smo započeli čini, zajedno.
"Krista septena pandi, koronare manatun (čini su bile teške, čak i za nas oboje ali nismo posustali) letum liber ekspliko letok baro ro aksel meksera davio latues!"
I zadnje je bilo... bum...

~10 godina kasnij~

~EMILI POV~
"Klara! Dilane! Ručak je na stolu, brzo dole."
"Dolazimo!"
Sišli su, Dilan i Klara.
Moja i Dinova divna kćer, i Stefanov i Valerijin prelep sin.
Imaju po 7 godina. Imena su dobili po našim heroima naravno.
"Evo i nas."
"Sedite, i..."
"Recite prijatno teti Klari i teči Dilanu. Znamo!"
"Hahaha, uredu." Na našem stolu su uvek dva tanjira viška, za njih dvoje.
Pa dok jedemo da vam ispričam ukratko o našim životima danas.
Danas svi živimo zajedno, čak i Rebeka živi sa nama. I zajedno sa njom mi idalje vodimo akademiju za nadprirodne. Tamo smo mi profesori sada, i još drugih naravno.
Naravno da njih dvoke ne zaboravimo.
I šta drugo da vam kažem, nadamo se da su njih dvoje srećni tamo gore, jer smo i mi srećni ovde.
Na kraju smo i dobili živote kakvi smo želeli.
Na kraju se ipak sve dobro završilo.

~KRAJ~