Nadprirodni Život | Završena✔ |

41. Chapter-Iz sna u košmar.

Tog dana, pošto je već bilo veče, Dilan i ja smo bili na krovu akademije i gldali mesec. Bilo je divno. Tada, kao da nisam osećala ništa drugo sem sreće, kojom je bilo ispunjeno moje srce.
Dogovorili smo se da sutra ostalima kažemo za nas. To 'nas' je bilo divno izgovoriti, konačno smo 'mi' a ne 'ja i on'.
~Jutro~
Budim se i vidim da nisam u krevetu, pogodite gde?. Na krovu.
Videla sam da je već 12 i da će me profesor hemije (da imamo i časove kao u svakoj drugoj školi, ali i časove za nadprirodne) izbaciti, opet.
Videla sam da se Dilan takođe nije probudio.
"Dilane. Dilane, hajde probudi se."
Ustao je.
"Zar me još zoveš imenom." Rekao je to jutarnjim glasom, na šta sam se nasmejala.
"Uredu, kasnije ćemo o tome, znaš da imamo hemiju. Matematiku smo svakako propustili, ali moramo na hemiju. Brzo!"
"Uredu. Samo mi daj ruku da ustanem."
"Šta? Vampir traži pomoć da ustane."
Dala sam mu ruku, misleći da mu zaista treba pomoć da ustane, no on me je povukao tako da mu padnem u zagrljaj.
Nasmejala sam se, a i on je uzvratio osmehom.
"A ja imam bolju ideju nego da idemo na čas hemije." Samo sam ga upitno pogledala, a on je ustao i uzeo me u naručje.
Rekao mi je da zatvorim oči što sam i uradila.
"Mogu li da znam gde me vodiš?"
"Nee... to je iznenađenje."
"Ma daj, reci mi!"
"Jel ti znaš da iznenađenje nije iznenađenje ako znaš o čemu se radi." Samo sam se nasmejala, jer sam znala da nema koristi od toga da se svađamo. Onda smo ušli u auto i odvezao nas je nekud. Prošlo je neko duže vreme, i stigli smo gde je trebalo.
Izašli smo iz auta.
"Mogu li sad da otvorim oči?"
"Da."
Otvorila sam oči, i videla da se nalazimo na ranču.
"O moj Bože."
"Sviđa li ti se?"
"Daaa!" Uskočila sam mu u zagrljaj, poljubila ga u obraz i zahvalila mu se.
"Hvala ti. Mnogo ti hvala."
"Nema na čemu, devojčice." Opet sam počela da plačem, od sreće. To mi se često dešava u poslednje vreme.
"Hajde sada."
Krenuli smo prema štali, gde su bili svi konji. Počela sam da vrištim i da se smejem nenormalno.
"Izaberi."
"Zaista! Mogu da biram!"
"Naravno da možeš."
Išla sam od jednog do drugog, i najzad izabrala. Bio je crn i beo. Na čelu je imao belu šaru, koja je imala oblik srca.
"Želim njega."
"Uredu. Ja ću... njega."
Spremili su nam konje i izašli smo sa njima, da jašemo.
"Možeš li?"
"Naravno da mogu."
Popeli smo se na konje, i naravno da smo otišli van ranča. Radnici se naravno nisu bunili, jer su bili opčinjeni.
Jahali smo kroz šumu, pravili pauze, i tako do uveče kad je pao mrak i morali smo da se vratimo na akademiju.
Vratili smo konje, što mi je malo teško palo, eli eto. Onda smo ušli u auto, i zaputili se prema akademiji.
"Tu smo."
Izašli smo, a onda krenuli prema ostalima, da im kažemo lepe vesti. Mada, nisam baš sigurna koliko će njima biti lepe, koliko i nama.
Bili su u Dinovoj i Stefanovoj sobi. Pokucali smo i ušli, držaći se za ruke. Da, mislim da će neko od njih doživeti srčani udar.
"I znaš kliko je čudno bilo i... ne koliko ovo." Emili, koja je bila okrenuta prema vratima, je pričala nešto ostalima, a onda prekinula čim nas je ugledala.
"Šta?" Zbunjeno su je upitali. Zatim su se svi okrenuli i ugledali mene i Dilana, zajedno.
"Em... Klara?" Val me odavno nije nazvala imenom. "Ako smem da pitam, a smem, šta vas dvoje radite tako...pa... tako."
Mis mo se nasmejali, pogledali jedno u drugo, i sve rekli.
"Pa, kao što možete da vidite... mi smo zajedno."
"Molim?!" Svi su se iznenadili. Rekoh vam, neko će da doživi srčani udar.
"Da. Mi smo zajedno."
"A Morgan?" Upiyao je Din.
"Morgan više nema. Raskinuo sam s'njom. Sada smo ja i Klara." Odgovorio im je.
"Uredu. Mada, nisam baš sigurna koliko je ovo dobra ideja." Rekla je Emili, a ostali su se složili sa time što je rekla.
"Što veštice. Nesviđamo ti se kad smo zajedno." Rekao je Dilan.
"Pa... i ne baš." Odgovorila mu je Emili.
"Što?"
"Zato što svaki put, kad te ugledam, vidim... sve loše." Molim? Kako to misli loše.
Ni Dilan ni ja nismo imali komentar na ovo što je Emili rekla.
"Žao mi je što sam ovo rekla, ali to je istina. Ja stvarno vidim sve loše kad tebe ugledam Dilane."
"Zbog čega?"
"Neznam zbog čega. Ali znam da je tako."
Dilan me ja samo obgrlio rukama, i u sekundi me odveo na brdo.
"Emili..."
"Znam Stefane. Povredilo ju je, videla sma ali... to je istina. To je istina i morala sam da joj je kažem."
"Ali... da li zaista to vidiš, kad pogledaš Dilana?"
"Da Stefane. Vidim bol, patnju, laž, tugu, bes, smrt... sve najgore vidim samo u njemu."
...
Mislila sam, čim sam se probudila na krovu, obgrljena njegovim rukama i osećajući ljubav, da će ovaj dan da bude savršen. Mislila sam da će ovo da bude dan kao iz bajke, da ništa neće da ga pokvari, i da će jedine suze koje budem prolila biti samo zato što sam srećna. A ipak, evo me na brfu i plačem jer sam tužna, plačem jer mi je dan, za koji sam mislila da će biti ostvariv san se pretvorio u košmar.
"Molim te, prestani da plačeš devojčice. Zbog mene."
"Ja... zaista želim da prestanem Dilane, ali... ali ne mogu!" Zagrlila sma ga i plakala. Izbacila sam, kroz suze, sve što mi je bilo na duši i srcu. Ili sam ja bar mislila, zato što uvek ostane još toga za šta će te prolivati suze.
"Najbolja drugarica mi je rekla da netreba da, čak da nesmem da te volim." Plakala sam i plakala. Nisam se ustručavala, jer sam znala da pred njim i nemoram. Dilan je postao osoba koja mi je pred očima kad zaspim, a i kad se probudim. Postao je osoba u koju maksimalno imam poverenje, i znam da pred njim nemoram da imam tajne, niti moram da se pretvaram da sam srećna. Sa njim mogu da lijem suze do sutra, ako želim.
"Ali znaš šta?" Uputio mi je upitan pogled. "Nije me briga šta misle. Ako su pravi prijatelji prihvatiće to da smo zjedno. A i da ne prihvate ja ću te voleti Dilane, voleću te danas, sutra i zauvek. Volim te."
"I ja tebe volim, lepotice moja."
Pisac pov: Tako su njih dvoje opet izjavili svoju ljubav jedno drugom, i to koliko su srećni jedan s'drugim, i da to nežele da prestane.
Ali ono što oni nisu znali jeste to da su ih prijatelji slušali, svaku njihovu reč. A pored njih, i još neko.
Šta će da proizađe iz toga što su ih prijatelji prisluškivali, i ko ih je još slušao, će te saznati u sledećim delovima priče "Nadprirodni život".