Svetlost poslednje zore

Veštičiji čas

Već je bila skoro ispred škole kada je začula glas za kojim je tragala na brdu.

"Čuo sam da me tražiš Roksana."

Prošaputa joj u uho, od čega se ona naježi. Delovalo joj je kao da je stvarno tu, i kao da joj stvarna osoba to priča, ali nikog nije bilo, samo ona i  taj... Glas.

"Da, tražila sam te. Imala sam neka pitanja, ali ne znam da li još uvek želim odgovore."

Tiho prošaputa dok je još uvek imala kacigu na glavi, bar joj je zbog toga bilo lakše jer niko nije mogao da je vidi da priča. U glavi joj se pojavila misao da je možda poludela i da je sve ono bio san, ali sada je taj glas opet bio tu, ali ona jo[ uvek nije znala da li je luda ili ne.

"Ah, kako je tako brzo prestalo da te kopka pitanje koje je vezano za jutrašnje događaje, ne one o ubistvu već..."

Glas se osmehne dok je Roksani bilo neprijatno. Nije znala šta bi mu odgovorila te je duboko uzdahnula i rešila da izbegne pitanje.

"Moram sada u školu."

"Naravno. To se podrazumeva."

Roksana oseti kako je glas otišao, a sa njim i nervoza koju je osećala. Nešto je tu bilo čudno i morala je otkrije šta, još nije znala kako ali tako će biti. Parkiravši motor na parkingu, pogleda na sat. Već je bilo pola deset i znala je da je propustila i drugi čas, ali nije je zanimalo, bilo joj je draže što je otišla na brdo i odradila deo posla. Duboko uzdahne požurivši do učionice u kojoj će imati sledeći čas. 

Ruka joj se našla na kvaki i na trenutak je oklevala, to je bilo dovoljno da se glas opet pojavi.

"Roksana, draga moja Roksana."

Trgne se te odskoči od vrata, ubrzo im se ponovo približi te pročisti grlo.

"Mislila sam da ste otišli."

"Da si otišao. Nema potrebe za formalnosti, zar ne misliš tako?"

Osmehne se te Roksana oseti pomeranje svoje kose, baš kao što je to i ona žena sinoć uradila, kosa joj je bila prebačea preko ramena. Ona klimne glavom te nervozno izdahne.

"Da, mislila sam da si otišao."

"Oh Roksana, ali nismo se dogovorili kad ćemo se ponovo naći. Pojavio bih se ja bilo kada ali biće zanimljivije ovako, obzirom na tvoje roditelje takođe."

Devojka duboko uzdahne suzivši oči. Nasloni se prkosno na orman te klimne glavom.

"U redu, volela bih da se nađemo, ipak me interesuju odgovori. Kada i gde?"

Oseti kako se hladan vazduh nekoliko puta zavrteo oko njene glave ta naposletku staao kod desnog uveta.

"Šta kažeš da se nađemo na brdu, tačno u tri sata posle ponoći, do ćetiri ćeš već biti na povratku ka kući."

Devojka proguta knedlu te namesti svoju belu kosu preko levog ramena kako ne bi više osećala tu hladnoću. Klimne glavom odvojivši se od ormarića, sledećeg trenutka ruka joj se nađe na kvaci.

"Važi, biću tamo. Vidimo se posle."

Poslednje što začu bio je njegov osmeh. Duboko uzdahne te konačno stupi u učionicu, izvini se što kasni te zauzme svoje mesto, još uvek pod utiskom od prošle noći i razgovora sa glasom.

...

Za ručkom bila je sa svojim prijateljima, te devojka smeđe kose vezane u rep odluči da nešto upita Roksanu.

"Hej Roksana, nisi bila na prvom času i drugom času, a i činiš mi se odsutnom. Da li se nešto dešava?"

Pored dvoje očiju te devojke, imala je još jedan par, zeleni par. Bio je to njen najbolji drug, drug sa kojim je osećala neku povezanost, baš kao što je i on sa Roksanom, iako to nikad nisu nazvali zaljubljenošću.