Svetlost poslednje zore

"Dobro jutro, Rokso."

Sledeće jutro bilo je prohladno. Svežina se lagano uvlačila kroz otvoren prozor na kućici. Blag povetarac poigrao se sa Roksaninom kosom zagolicavši je. Kada se konačno povratila iz Zemlje snova, stresla se od, njoj, iznenadne hladnoće, ali i zbog utisaka od prethodne večeri. 

Pogledom je potražila, još uvek usnulo Mateovo lice. Mirno je spavao čvrsto držeći njen struk, kao da se bojao da bi ga ona mogla ostaviti. Srce joj se slamalo od tog osećaja i čudna bol počela je da joj ispunjava najpre pluća a onda i celo telo. U tom trenutku je znala da nikad ne bi mogla da ga povredi, da nikad ne bi namerno učinila nešto loše što bi u njemu izazvalo bol. U tom trenutku, znala je, bila mu je potčinjena i uvek bi izabrala njega umesto sebe. Bila je to lepa činjenica, više ceniti tuđi zivot no svoj, i Roksana je bila srećna zbog nje. 

... 

Prenuvši se iz misli, shvatila je da se Mateo meškolji. Pogledala je u njega i spazila dva tužna i umorna oka. On duboko uzdahne proučavajući Roksanino lice, ponajviše njene oči. Znala je šta je tražio.

Neodobravanje,

strah,

razočarenje, 

sažaljenje... 

Plašio se da će u njenim očima pronaći odlazak.

Odahne ugledavši zabrinutost, brigu, ali najviše ljubav. Blago joj se osmehne, na trenutak, skrenuvši pogled na njene usne. 

"Dobro jutro."

Roksana tiho prošaputa. Čekala je Mateovu reakciju, pokušavala je da otkrije o čemu misli. Ali njegove oči bile su nedokučive, pomalo daleke od Roksane. Spusti svoje usne na njegove uvedivši da i on to želi. Uradila bi sve samo da ga zadrži oko sebe, sve samo da ga ne uspusti u tamne valove zamućene vode. 

Dobije slabašan osmejak sa Mateove strane te on protrlja lice kako bi se razbudio. Iako u potpunosti nije shvatala šta je ono piće činilo, znala je da je on mamuran, ali pre nego što je uspela nešto da zausti, on ju je uhvatio za dlan.

"Dobro jutro, Rokso."

Blago mu se osmehnula stežući njegov dlan.

"Mislim da će mi trebati kafa."

Roksana klimne glavom spremna da ustane i spremi mu je, ali ju je njegova ruka zadržala i vratila na krevet. Blagi tračak straha ocrtavao mu se u očima. Ona klimne glavom slabašno se osmehnuvši.

"Vratiću se, brzo."

Pomazi ga po obrazu te se zaputi ka kuhinji.

...

Vrativši se, posle desetak minuta sa dve šolje vruće kafe, našla ga je kako sedi na krevetu sa glavom između ruku. Leđa su mu bila pogrbljena ali disanje ravnomerno. Začuvši njene korake, odmah je podigao glavu i, sa blago crvenim očima, pogledao u njene. 

"Izvoli."

Tiho prošaputa pruživši mu šolju. Prsti im se dotakoše te se Roksani učini da je sve kao pre. Ponovo joj elektricitet prođe telom i ona se osmehne, ali ugledavši njegovo žalosno lice, spusti se na krevet duboko uzdahnuvši. Nije sve bilo kao pre, bar ne danas ili juče.

"Što se tiče onoga od juče..."

Najednom poče Mateo mučno je pogledavši. Mislio je da flašu i na stanje u kojem ga je Roksana zatekla. Ona je brzo pritekla u pomoć svojim umilnim glasom.

"Ne moraš... Ne treba da se objašnjavaš."

Odmahne glavom obuhvativši sa obe ruke šolju.

"Shvatam da svako ima svoje načine za žaljenje."